Upravljanje odeljenjem, Schemes and Mind Maps of Psychology

Download Upravljanje odeljenjem and more Schemes and Mind Maps Psychology in PDF only on Docsity! Upravljanje odeljenjem Samoregulisano učenje UPRAVLJANJE ODELJENJEM (CLASSROOM MANAGEMENT) Upravljanje razredom verovantno je najvažniji izazov sa kojim se nastavnici-početnici susreću. Reputacija novog nastavnika među kolegama, školskom upravom i učenicima dosta će zavisiti od od njegove/njene veštine upravljanja, koju nastavnički posao zahteva, naročito veštine stvaranja odgovarajuće klime za učenje i načina na koji se nastavnik bavi učeničkim ponašanjem. Drugo, upravljanje razredom i davanje zadataka veoma su povezani. Važna perspektiva je ona koju su Brofi i Pantam (Brophy i Putnam, 1979) i Evertson i Emer (Evertson i Emer, 2008) označili kao preventivno upravljanje. Upravljanje razredom nije cilj sam po sebi, već je to samo jedan deo uloge lidera koju nastavnik treba da preuzme. U tom smislu, upravljanje razredom ne može se odvojiti od ostalih aspekata nastave. Preventivno upravljanje podrazumeva ideju da mnogi problemi u učionici mogu biti rešeni kroz dobro planiranje, zanimljive i relevantne aktivnosti i efikasnu nastavu. Tri tradicije vodile su razvoj teorija i istraživanja o upravljanju razredom: bihejvioristička teorija, ekološka i perspektiva grupnih procesa i pogledi usmereni na decu. Bihevioristička teorija Bihevioristička teorija isticala je spoljašnje determinante ponašanja i važnost pozitivnog i negativnog potkrepljenja. Nastavnici koji se pridržavaju principa ove teorije koriste nagrade u vidu ocena, pohvala i privilegija kako bi stabilizovali i učvrstili željeno ponašanje i kazne, kao što su loše ocene, ukore i ukidanje privilegija, kako bi obeshrabrili neželjene tendencije ili ponašanje. Ovaj pristup fokusirao se na pojedinačnog učenika i više se bavio razumevanjem individualno determinisanih uzroka ponašanja određenog učenika u učionici, nego uzroka koji proizilaze iz odeljenja ili nastavne situacije. Preporuke za nastavnike koje proizilaze iz ovog pristupa obično se sastoje od načina za pomoć pojedinačnom učeniku kroz savetovanje ili modifikaciju ponašanja i pridaje manji značaj upravljanju klimom u odeljenju. Ekologija učionice i grupni procesi Ona se direktno bavi problemima kontrole odeljenja i procedurama za upravljanje grupom. Istraživači koji pripadaju ovoj tradiciji bave se izučavanjem načina na koji se saradnja i uključivanje učenika može podstaći kako bi se važne aktivnosti, odnosno učenje, moglo ostvariti. Najvažnija funkcija nastavnika iz ove perspektive jeste planiranje i rukovođenje dobro zamišljenim grupnim aktivnostima koje glatko teku. Loše ponašanje učenika shvata se kao 1 aktivnost koja može prekinuti tok aktivnosti. Intervencija nastavnika treba da bude brza, često ne toliko velika, i u cilju održavanja toka aktivnosti učenja. Istraživanje Konina - Nakon nekoliko godina pokušavanja da shvati disciplinu u razredu, Konin je počeo da uviđa da možda nije važan način na koji nastavnik disciplinuje svoje učenike, već način na koji se upravlja odeljenjem kao grupom. Koninov rad dosta je uticao na način na koji danas shvatamo upravljanje razredom. Konin je konceptualizovao osam različitih varijabli za opisivanje ponašanja nastavnika prilikom upravljanja razredom. 1. “Biti u toku” ili “Prisutnost“ (“With-itness”) Sposobnost nastavnika da tačno uoči devijantno ponašanje, skoro pre nego što se zaista desi. 2. “Preklapanje” (“Overlappingness”) Sposobnost da nastavnik uoči i da se izbori sa devijantnim ponašanjem naporedo sa obrađivanjem gradiva koje je u toku. 3. “Lakoća” (“Smoothness”) Odsustvo ponašanja koja prekidaju tok aktivnosti. 4. “Tok” (“Momentum”) Odsustvo ponašanja koja usporavaju ritam časa. 5. “Grupno upozoravanje” (“Group alerting”)Tehnike koje nastavnici koriste kako bi obezbedili da učenici koji se ne angažuju budu obavešteni o predstojećim događajima. 6. Odgovornost. (“Accountability”) Tehnike koje nastavnici koriste kako bi svoje učenike učinili odgovornim za sopstveno postignuće. 7. Podizanje uzbuđenja.(“Challenge arousal”) Tehnike koje nastavnici koriste kako bi učenike održali uključenim i entuzijastičnim. 8. “Raznovrsnost“. (“Variety”) Stepen u kom se različiti aspekti časova razlikuju Istraživanje efikasne nastave Neki istraživači koji su se bavili upravljanjem razredom bili su pod uticajem i biheviorističke teorije i ekološke orijentacije. Istraživanje koje su sproveli Edmund Emers i Kerolin Evertson (Edmund Emmers i Carolyn Evertson) i njihove kolege trajalo je skoro trideset godina. Kao i Konin i oni su otkrili jaku vezu između ponašanja učenika prilikom zadataka i određenih ponašanja nastavnika. Kada su nastavnici koji su vešto upravljali razredom upoređeni sa onima koji su loše upravljali razredom, sledeća ponašanja su opažena: 1. Efikasni nastavnici su učenicima jasno prezentovali gradivo i davali jasna objašnjenja, a njihova uputstva za pravljenje beležaka su bila eksplicitna. 2. Efikasni nastavnici imali su procedure koje su obezbeđivale da se učenici javljaju, učestvuju, predaju zadatke i znaju šta da rade tokom pauza (ukoliko pre ostalih završe zadatak). 3. Radne i grupne aktivnosti kod nastavnika koji su efikasno upravljali razredom, tekle su glatko i efikasno. Instrukcije su bile jasne i nedolično ponašanje učenika brzo se rešavalo. 2 zadatak. Na primer: tokom aktivnosti u malim grupama nastanvik ide od grupe do grupe i kaže: “Imate pet minuta pre nego što se svi vratimo na svoja mesta.”; tokom diskusije nastavnik kaže učenicima: “Moramo završiti diskusiju za nekoliko minuta, imamo vremena za još tri komentara.” Kraj časa. Iskusniji nastavnici anticipiraju potencijalne probleme u vezi sa krajem časa inkorporirajući sledeće procedure u njihove organizacione sheme časa: 1. Ostavljaju dovoljno vremena da se obave važne završne aktivnosti; 2. Dovoljno ranije najave domaći kako se moguće nejasnoće ne bi rešavale u poslednjem minutu; 3. Ustanove rutiniske procedure za skupljanje radova (npr. da svi ostave svoj rad u kutiji pored vrata dok izlaze) tako da se vreme časa ne mora koristiti za te aktivnosti; 4. Koristeći signale i sugestivna sredstva obaveštavaju učenike da se bliži kraj časa i da se određene aktivnosti moraju obaviti pre nego što svi odu; 5. Učenjem učenika da nastavnik, a ne školsko zvono, raspušta čas. Razvoj odgovornosti učenika. Svaki dan nastavnik učenicima zadaje zadatke. Međutim, ukoliko se ovakvi zadaci ne rade konzistentno i ukoliko učenici nisu odgovorni za njihovo rešavanje, malo toga će se postiću. Stoga, dodatna dimenzija upravljanja razredom podrazumeva pravila i procedure za obezbeđivanje i održavanje odgovornosti učenika. Sledeće savete, nastavnici bi trebalo da uvrste u svoj opšti preventivni organizacioni plan: 1. Zadajte zadatke jasno i precizno istaknite zahteve zadatka. Svi zadaci treba da budu zadati tako da svi učenici razumeju šta se od njih očekuje. Specifičnosti zadatka moraju biti jasno opisane kao što je dužina zadatka, rok za predaju, šta će se sve ocenjivati i kako oni koji ne predaju zadatak mogu to da nadoknade. Verbalna objašnjenja najčešće nisu dovoljna, pa nastavnici treba da ista uputstva podele na papirima, okače na oglasnu tablu ili sajt… 2. Ustanovite procedure za praćenje učeničkog rada. Veoma je važno za nastavnike da budu svesni učeničkog napredovanja. Za zadatke koji se rade na času, sa mesta, dovoljno je da nastavnik cirkuliše po učionici, ali za duže zadatke potrebno je da se zadatak podeli na manje delove i da učenici daju izveštaje svakih par dana kako bi se pratio njihov napredak. 3. Budite konzistentni u pregledanju učeničkih zadataka. U većini odeljenja količina zadataka je enormna. Nastavnicima su potrebne procedure za skupljanje zadataka kao što su korpe u učionici, a takođe treba da imaju u vidu da pregledane zadatke treba vratiti učenicima u dogledno vreme. Nastavnicima od pomoći može biti i sistem za pregledanje svih zadataka. Ovo se ponekada može izvesti tako što će učenici jedni drugima pregledati 5 radove. To je naročito korisno kod zadataka koji imaju ključ za ocenjivanje i po jedan tačan odgovor. Svako pregledanje treba da se obavi u roku od dan-dva. 4. Obezbedite odgovarajuću povratnu informaciju uz pregledani zadatak. Učenje se odvija i kada učenik dobije povratnu informaciju o svom radu. Radovi svih učenika treba da budu ocenjeni, a povratna informacija treba da bude prigodna uzrastu učenika. Ovo treba obaviti što pre nakon što učenik preda zadatak. Često je veoma korisno da se jedan čas posveti prolasku kroz zadatke i diskusiji o najčešćim greškama ili problemima. Izlaženje na kraj sa neprimerenim i ometajućim ponašanjem učenika Uzroci problematičnog ponašanja učenika. Kada bi oformili neku vrstu liste, na njoj bi se verovatno nalazili sledeći uzroci: 1) učenici školu i aktivnosti u njoj smatraju dosadnim i nevažnim, pa pokušavaju da ih izbegnu; 2) ponašanja u školi su posledica psiholoških i emocionalnih problema i teškoća, koje đaci "donose" spolja, iz svojih porodica i zajednica kojima pripadaju; 3) škole su, po svojoj definiciji, zatvoreni sistemi, sa jasno utvrđenim pravilima, što uzrokuje pojavu otpora i pobune kod dece; 4) pružanje otpora, osporavanje autoriteta i pojačano traženje pažnje, normalne su razvojne pojave i očekivane su na ovom uzrastu. Bavljenje problematičnim ponašanjem - Načelan pristup bavljenja neprimerenim ponašanjem učenika, koji se preporučuje manje iskusnim nastavnicima, zagovara fokusiranje na samo problematično ponašanje, bez previše traganja za njegovim uzrocima. Prisutnost (being with it) i preklapanje (overlapping) – profesori koji imaju „oči na leđima“. Određeni autori ovakvu veštinu zovu "prisutnost". Preklapanje, ili bolje rečeno, "diskretnost" je sposobnost određenih nastavnika, da ometajuće ponašanje prekinu na diskretan, jedva primetan način, ne remeteći tok časa. Brzo reagovanje na "preteće" događaje tokom časa. "Preteći" događaji su oni, koji svojom ozbijnošću, pozivaju na trenutan odgovor nastavnika, inače mogu da prerastu u incident čije će kasnije posledice biti mnogo ozbiljnije. Tri oblika ponašanja nastavnika kao odgovora na "preteće" događaje u učionici: Jasnoća - stepen u kom nastavnik specifikuje šta je pogrešno u ponašanju učenika. Nejasna reakcija: "Prestani!" Jasna reakcija: "Nemoj da oštriš olovku dok ja govorim." Čvrstoća/odlučnost - stepen odlučnosti sa kojom nastavnik prenosi poruku "Zaista to mislim". Neodlučna reakcija: "Molim te nemoj to da radiš." Odlučna reakcija: "Ni u kom slučaju neću tolerisati takvo tvoje ponašanje!" Grubost/bes - stepen u kom nastavnik ispoljava bes u svojoj reakciji. Blaga reakcija: "Ne bi trebalo to da radiš više." "Besna" reakcija: "Kada to radiš, veoma se naljutim i nameravam da te kaznim." 6 Tri modela rešavanja problema nastalih usled ometajućeg ponašanja učenika: Jones model Evertson and Emmer's model LEAST model 1. Približiti se mestu sedenja učenika. 1. Reći studentu da prestane sa neprimerenim ponašanjem. Nastavnik treba da održava kontakt sa učenikom, sve dok učenik pravilno ne manifestuje primeren oblik ponašanja. 1. Proceniti da li ponašanje učenika može da postane problematično? Ako je odgovor ne, treba ga ignorisati. 2. Uspostaviti kontakt očima. 2. Uspostaviti i održavati kontakt očima, sve dok učenik ne manifestuje odgovarajuće ponašanje. Ovakva praksa je prikladna kada je nastavnik siguran da učenik zna/razume koji su primereni oblici ponašanja koji se od njega očekuju. 2. Indirektno prekinuti sporno ponašanje. Treba odvratiti učenika od ometajućeg ponašanja, usmeravanjem njegove pažnje na neku drugu aktivnost, po mogućstvu iz druge oblasti (od one koja se u tom trenutku obrađuje na času). 3. Ako je neophodno, blago dodirnuti učenika po ramenu. 3. Podsetiti učenika na pravila i procedure koje bi trebalo da poštuje. 3. Pristupiti rešavanju problema podrobnije. Pre preduzimanja bilo kakvih koraka, trebalo bi se bolje upoznati sa učenikom i njegovom situacijom. Postoje li određeni problemi u učenikovoj porodici? Možda je reč o nekoj teškoći u učenju? 4. Nastaviti predavanje istim tempom. 4. Pitati učenika da identifikuje i imenuje ispravne procedure i ponašanja. Dati povratnu informaciju i objašnjenje, ukoliko ih učenik ne razume. 4. Jasno i glasno učeniku treba saopštiti uputstva za promenu ponašanja. Još jednom ga podsetiti šta se od njega očekuje i šta bi trebalo da ispuni. Ako je neophodno, ponoviti posledice koje će uslediti u slučaju neispunjenja očekivanog. 5. Primeniti kaznu koja je predviđena za kršenje određenog pravila. Najčešća posledica kršenja procedure je 5. Pratiti ponašanje učenika. U slučaju da se problemi nastave, treba voditi preciznu evidenciju o ponašanjima učenika i preuzetim koracima 7 Varanje na ispitu * Umanjiti izazov za varanjem. * Minimizovati prilike za varanje. * Obaviti individualni razgovor sa učenikom. * Izneti svoju zabrinutost zbog varanja. * Navesti i objasniti posledice varanja na ispitu, kao što su ponovno obavljanje spornog zatatka ili prijavljivanje učenika upravi škole i roditeljima. Krađa * Pomoći učenicima da shvate šta u praksi znači pravilo "poštuj imovinu drugih ljudi". * Uzeti u obzir činjenicu o postojanju kulturnih razlika po pitanju "šta je moje, a šta je tuđe". * Pozvati krivca za krađu na privatni razgovor i podstaći ga na vraćanje ukradene stvari. * Ako se krađe u učionici nastave, kontaktirati organe škole i roditelje. Prekomerno psovanje * Objasniti učenicima koje se reči ne smeju koristiti u školi. * Sa mlađom decom bi trebalo proveriti da li razumeju pravo značenje određene psovke/reči. * Obavestiti roditelje i zamoliti ih da razgovaraju sa svojim detetom. Protivljenje/prkošenje * Pokušati sa otkrivanjem uzroka koji se nalaze iza protivljenja učenika. * Kada se prkosno ponašanje dogodi na času, treba ostati smiren i kontrolisati sopstvene reakcije. * Problematičnog učenika bi trebalo odvojiti od ostatka odeljenja, a ostalo decu uposliti nekim novim zadatkom. * Treba zadržati fizičku udaljenost od deteta. Nikako mu se ne unositi u lice. * Izbeći prepiranje i „prepucavanje“ sa učenikom (i druge oblike sukoba moći). Erotizovano ponašanje * U mlađim razredima, deca često dodiruju i trljaju svoje genitalije. Učenikovu pažnju bi trebalo usmeriti na nešto drugo. Ako se dodirivanje nastavi, obaviti privatni razgovor sa detetom. * Već i učenike 4. razreda osnovne škole treba upoznati sa ponašanjima koja se smatraju seksualnim uznemiravanjem, kao i da takva ponašanja neće biti tolerisana. * U slučajevima kada se dodirivanje ili masturbacija ili seksualno uznemiravanje 10 nastavljaju, obavezno obavestiti roditelje, a u nekim slučajevima i stručne saradnike u školi i relevantne vanškolske institucije. Programi upravljanja razredom Tradicionalni programi zasnovani na bihevioralnoj teoriji Disciplinovanje asertivnošću - Centralna ideja ovog programa je, neophodnost insistiranja nastavnika na primerenom ponašanju učenika, i njihovo asertivno reagovanje u situacijama kada do kršenja pravila ipak dođe. Obuka nastavnika (a nekada i kompletnog školskog osoblja), započinje razvijanjem seta pravila ponašanja u učionici i školi, čije pridržavanje je neophodan uslov ostvarivanja obrazovnih ciljeva. Posledice za nepoštovanje tih pravila su jasno unapred naznačene i objašnjene deci i roditeljima. Autori ovog programa, kao centralnu ideju zagovaraju asertivno reagovanje (asertivni stil reagovanja) nastavnika na ometajuće ponašanje učenika, nasuprot pasivnom i neprijateljskom reagovanju koje često zanemaruje ili produbljuje nastali problem. Red u učionici ne sme se dovoditi u pitanje, a učenici moraju snositi odgovornost za sopstveno ponašanje. (primer ovakvog funkcionisanja str 12) Drajkursove logične posledice - Ponašanje čoveka može se objasniti motivima i ciljevima kojima je ono vođeno, odnosno osnovnim potrebama koje čovek tim ponašanjem želi da zadovolji. Nalik ovoj ideji, Drajkurs smatra, da je veći deo ponašanja učenika u školi vođen fundamentalnim potrebama za pripadanjem i osećanjem lične vrednosti. Kada su ove potrebe učenika frustrirane na socijalno prihvatljive načine, oni počinju da manifestuju neprimerene i ometajuće oblike ponašanja. Autor govori o četiri vrste takvih ponašanja: 1) traženje pažnje, 2) traženje moći, 3) težnja ka osveti i 4) pokazivanje neadekvatnosti. Svaka vrsta ponašanja zahteva poseban odgovor nastavnika. Drajkursov pristup disciplinovanju naglašava važnost poštovanja demokratskih principa u učionici, gde se očekuje da đaci imaju udela u formulisanju pravila koja se tiču njih samih. Dugoročni cilj ovog pristupa je da učenici razumeju prave razloge sopstvenog ponašanja i da pronađu socijalno prihvatljive načine zadovoljenja frustriranih potreba. Programi usmereni ka samoupravljanju i zajednici Glaserov čas odeljenske zajednice - Dok Drajkurs preporučuje savetodavni rad i bavljenje svakim učenikom ponaosob, Glaser veruje da promena mora da se dogodi na nivou školskih struktura. Zato on preporučuje čas odeljenske zajednice, 30-o minutni sastanak, koji će biti održavan u regularnim vremenski razmacima, a na kojem će učenici i nastavnici, zajedničkim snagama, pokušati da reše goruće probleme u učionici. Kroz diskutovanje ličnih 11 problema i situacija u kojima su ometali normalno odvijanje časa, učenici će naučiti da preuzmu odgovornost za sopstveno ponašanje i svoj lični i socijalni razvoj. Faze i uputstva za održavanje časa odeljenske zajednice: Faza Ponašanje nastavnika 1. faza: Uspostavljanje dobre atmosfere Nastavnik treba da organizuje čas tako da učenici bez straha učestvuju u njegovom odvijanju, da slobodno iznose sopstvena mišljenja i diskutuju o aktuelnim problemima. 2. faza: Identifikovanje problema Nastavnik treba da zamoli studente da sednu u krug (na pod ili na stolice). Probleme mogu da iznesu bilo učenici bilo nastavnik. Nastavnik treba da osigura da problemi budu što detaljnije opisani, bez vrednosnih sudova. Poželjno je da svaki opis bude potkrepljen specifičnim primerima. 3. faza: Vrednovanje problema Cilj ove faze je da učenici slobodno iznesu sopstvene sudove, mišljenja i stavove o diskutovanom problemu i ponašanjima koja su se tada javila. 4. faza: Prezentovanje mogućih rešenja Nastavnik podstiče učenike da iznesu alternativna rešenja nastalog problema, da daju primere adekvatnijih ponašanja u problemskoj situaciji. Nakon iznošenja više predloga, potrebno je složiti se oko jednog rešenja, koje će biti isprobano u praksi. 5. faza: Javno obavezivanje Učenici se pred celim odeljenjem obavezuju da će pokušati sa primenom izabranog ponašanja ili procedure. 6. faza: Praćenje i procena Na narednim časovim se problem ponovo diskutuje, proverava se stepen efektivnosti predloženog rešenja i stepen pridržavanja preuzete obaveze. Podržavajuća učionica - Reč je o programima upravljanja odeljenjem, koji počivaju na konstruktivističkim, na dete usmerenim principima, čiji je cilj stvaranje neugrožavajuće sredine pogodne za učenje. Osim za usvajanje znanja, takva sredina je pogodna za razvijanje brojnih drugih veština, posebno veštine samoupravljanja. Iako je čest komentar zagovornika ovog pristupa, da ga je teško operacionalizovati i predstaviti u formi jednostavnog recepta (kako se to radi u tradicionalnijim pristupima), postoje autori koji propagiraju određena načela ponašanja nastavnika. Pet važnih koje Kon (Kohn, 2006) navodi su: 1. Delati na društveno pravedan način; 12 Faza refleksije ili evaluacije uključuje: sudove i procene koje vrši učenik, a odnose se na izvršenje zadatka, u poređenju sa prethodno postavljenim kriterijumom (koji je postavio sâm učenik ili nastavnik); atribucije uzroka uspeha ili neuspeha; afektivne reakcije na rezultate, kao posledicu atribucija; odluke o budućim aktivnostima; kao i opšte procene zadatka i okruženja. Obično nastavnici prate napredak učenika. U tako regulisanoj sredini za učenje teško se može očekivati razvoj samoregulacije kod učenika. Da bi se razvijale sposobnosti za regulaciju, nastavnici treba da izlože učenicima ciljeve učenja i da ih usmere da izgrade jasnu mentalnu predstavu tih cljeva. Stvaranje plana rada podrazumeva da učenici razmišljaju o cilju učenja, tako što će povezivati sadržaje sa kognitivnim strategijama. Na primer, čitanje informativnog teksta zahteva drugačiji plan rada nego čitanje narativnog teksta. Učenici prvo moraju to da znaju. Zatim treba da koriste to treba da koriste to znanje u stvaranju plana rada, a to zahteva donošenje odluka, koje je često zapostavljeno u nastavi. Ponašanje usmereno ka cilju zahteva i praćenje. Učenici prvo treba da uvide da učenje nije događaj, već trajan proces. Postavljeni plan rada može se pokazati neadekvatnim zbog pogrešne procene zahteva zadatka ili sopstvenih sposobnosti. Praćenje podrazumeva sposobnost procene plana rada tokom učenja, zamene ili modifikovanja kognitivnih strategija koje su se, u datoj situaciji, pokazale neadekvatnim. Pored kognitivnih, učenici primenjuju i motivacione strategije. Za razliku od kognitivnih, motivacione strategije ne obrađuju sadržaj učenja, već su to pokušaji učenika da stvori povoljno mentalno stanje za ostvarivanje pozitivnih rezultata. Situacije bez spoljašnje kontrole ili socijalnog pritiska, na primer, kada se učenicima pruži mogućnost da vrše samostalni izbor, deluju podsticajno. Znanje o strategijama nije dovoljno za efikasnu primenu strategija. Značajan činilac je praćenje primene strategija. Tokom praćenja sopstvenog napredovanja u ostvarivanju ciljeva, učenici vrše procenu sopstvenog postignuća, sopstvene samoefikasnosti u odnosu na ostvarivanje cilja i svojih ličnih ciljeva u odnosu na aktuelno postignuće. Pomoću povratne informacije učenik može potvrditi, proširiti, preraditi, promeniti ili restrukturirati informacije koje se odnose na nastavno gradivo, metakognitivna znanja, uverenja o sebi i zadacima, ili kognitivne strategije. Preporučuje se stvaranje takve sredine za učenje koja omogućava više samoiniciranih istraživanja samih učenika, čime se može uticati na lično konstruisanje znanja kod učenika (Neber & SchommerAikins, 2002). Pružanje mogućnosti izbora i odlučivanja doprinosi razvoju motivacije za kontinuiranu samoregulaciju procesa učenja. Da bi učenici razvili samoregulativne procese koji im omogućavaju da uspešno upravljaju sredinom za učenje, neophodna su im višestruka iskustva sa različitim zadacima. Moraju imati mogućnosti za izbor i kontrolu nad sopstvenim učenjem i motivacijom. Značaj samoregulacije u procesu učenja ogleda se u promovisanju autonomije u učenju, zbog dugoročnih ishoda – pripreme za učenje tokom celog života. Preporučuje se da se u nastavi, putem periodičnih procena, ukazuje na nesklad između trenutnog i željenog nivoa ostvarenih ishoda učenja. Cilj je da se učenik 15 osposobi da sâm identifikuje željene ishode učenja, zatim da identifikuje neusaglašenost između trenutnog i željenog budućeg stanja, a naročito da predvidi efikasnost potencijalnih strategija učenja. Autonomno postavljanje cilja i planiranje strategija razvijaju se kroz procenu efikasnosti prethodno primenjenih strategija. U nastavi u kojoj veći deo kontrole vrši nastavnik učenici pokazuju manje inicijative i slabiju efikasnost u učenju. Ističe se značaj fleksibilnosti nastavnika u dopuštanju učenicima da samostalno postavljaju sopstvene ciljeve i da organizuju svoje obrazovne aktivnosti. Omogućavanje izbora aktivnosti podstiče razvoj samousmerenja i autonomije. 16