Rimsko pravo - SKRIPTA (udžb. Bujuklić, Stojčević), Ispiti od Rimsko pravo

Preuzmite Rimsko pravo - SKRIPTA (udžb. Bujuklić, Stojčević) i više Ispiti u PDF od Rimsko pravo samo na Docsity! Prof.dr.Biljana Petrović Mast.prav. Miloš Miladinović Osnovi Rimskog prava (skripta za internu upotrebu) Beograd 2017. Mešanje stvari (commixtio, confusio) Prerada stvari (specificatio) Sticanje plodova Dospelost (usucapio). Derivativno sticanje svojine. Mancipatio In iure cessio Traditio.. Peto poglavlje ZAŠTITA PRAVA SVOJINE. Svojinske tužbe Rei vindicatio... Actio negatoria. Actio Publician STVARNA PRAVA NA TUĐIM STVARIMA (IURA IN RE ALIENA). SLUŽBENOSTI (SERVITUTES) Pojam službenosti.......... Opšta obeležja službenosti Vrste službenosti............ Zemljišne službenosti (ser Lične službenosti (servitutes personarum) Prestanak službenosti EMFITEUZA (EMPHYTEUSIS) SUPERFICIES ZALOŽNO PRAVO... Pojam, svrha i razvit Fiducia Pignus. Hypotheca. Postanak i prestanak V - OBLIGACIONO PRAVO Prvo poglavlje. OPŠTI ELEMENTI OBLIGACIONOG PRAVA Pojam obligacionog prava i obligacionog odnosa Pravne činjenice Pojam i vrste pravnih poslova... Pojam pravnog posla (negotium) Vrste pravnih poslova. Sadržaj pravnog posla Uslov (condicio) Rok (dies)...... Nalog (modus). Karakteristike obligacij java volje i tumačenje pravnih poslova. Nesklad između volje i izjave volje.... Svestan nesklad između volje i iz, Nesvestan nesklad između volje i Nevažnost pravnih poslova ites praedeorum Konvalidacija i konverzija Zastupanje u pravnim poslovima Naknada štete (reparatio damni; interesse) Šteta (damnum) Protivpravnost. Uzročna Krivica... Osiguranje ispunjenja obligacija... Ugovorna kazna (stipulatio poenae). Jemstvo Kapara (arrha) Zakašnjenje (mora) Složene obligacije... Adstipulatio ....0.000.00vevvvevena na Dejstvo obligacija prema trećim licima Ugovori u korist i ugovori na teret trećih lica Promena subjekata u obligacionim odnosima Cessio .... Expromissi Drugo poglavlje PRESTANAK OBLIGACIJ, Prestanak obligacije ipso iure. Solutio (ispunjenje) Novatio Naknadna nemogućnost ispunjenja. Smrt Capitis deminutio Pactum de non petendo (oproštaj duga) Compensatio (kompenzacija) Treće poglavlje. OBLIGACIJE IZ KONTRAKTA (OBLIGATIONES EX CONTRACTU).. Pojam i klasifikacija kontrakata Verbalni kontrakti Stipulatio ......... Literalni kontrakti .. Expensilatio (nomen transscripticium) Chirographa i syngraphae Realni kontrakti Zajam (mutuum) Posluga (commodatum). Ostava (depositum) .....vvveavvvnnva naa aava nav nnkananaa Ugovor o zalozi (pignus, contractus pignerat Konsenzualni kontrakti. Kupoprodaja (emptio venditio Zakup (locatio conductio) Locatio conductio rei ugovor o zakupu 2 Locatio conductio operarum (ugovor o zakupu radne SNnag€) ......00.vvavvavnanna vana vaaa na vvanvvavnnv vano 6 Locatio conductio operis (ugovor o delu) Lex Rhodia de iactu Ortakluk (societas) ........eeee. Ugovor o nalogu (mandatum). Bezimeni kontrakti. Pakti (Pacta)... Pacta praetorian . Pacta legitima . Četvrto poglavlje OBAVEZE IZ KVAZIKONTRAKATA (OBLIGATIONES QUASI EX CONTRACTU, Poslovodstvo bez naloga (negotiorum gestio) Sticanje bez pravnog osnova (condictio sine causa) Slučajna zajednica (communio incidens). Obligacije iz tutorstva (tutela) Obligacije iz legata per damnationem (legatum per damnationem) Peto poglavlje m OBLIGACIJE IZ DELIKATA I KVAZIDELIKATA 0000000 0n0vn0vavvnnanvva sva vas nvvvsvan vasa nvva van usvvsvanve Obligacije iz delikta (obligationes ex delicto). Privatni delikti civilnog prava. Furtum (krađa) Rapina (razbojništvo) Damnum iniuria datum (protivpravno oštećenje). Iniuria (povreda)........... Delikti honorarnog prava. Dolus (prevara) Metus (prinuda) Alienatio in fraudem creditorum (izigravanje poverioca) .. Obligacije iz kvazidelikata (obligationes quasi ex delicto). VI - NASLEDNO PRAVO. Prvo poglavlj Pojam i osnovni elementi naslednog prava Sticanje nasledstva Posledice sticanja nasledstv Pravna zaštita naslednika Drugo poglavlje INTESTATSKO (ZAKONSKO) NASLEĐIVANJE.....anvaneovvvsvasvnsvvsvanvnsvnvvvvn vani unvvsvan vasa nvvasvnsunta 105 Intestatsko nasleđivanje po civilnom pravu Zakonika XII tablica Intestatsko nasleđivanje po pretorskom pravu Carsko pravo Treće poglavlje... Zaveštanje(testameni) Pojam i oblici testamenta u starom civilnom pravu. Testamentalno nasleđivanje po pretorskom pravu. Testament u postklasičnom i Justinijanovom pravu. Formalno i materijalno nužno nasledno prav Supstitucije Skraćenice ANRW = Aufstieg und Niedergang der ičmischen Welt, Geschichte und Kultur Roms im Spiegel der neueren Forschung, (izd. H. Temporini, W. Haase), Berlin/New York, od 1972. i dalje C. = Codex Iustinianus D. G. = Gajeve Institucije I = Institutiones Iustiniani igesta Iustiniani Nov. = Novellae p.n.e. = pre nove ere SC. = senatus consultum v. = vek Tab. = Tabula Ulp. = Ulpianus ell UVOD Važnost rimskog prava za današnje pravo Iako je rimska država prestala da postoji pre više od 1500 godina, na velikom broju pravnih fakulteta rimsko pravo se proučava kao poseban predmet, odnosno, kao uvod u evropsko pravo ili pozitivno građansko pravo na fakultetima gde ne postoji poseban predmet rimskog prava. Razdoblje od sredine VIII v.p.n.e. do sredine VI p. n.e. obeleženo je usponom, procvatom i propašću Rima, najveće robovlasničke države u istoriji. Mala siromašna država, osnovana po predanju 754. god. p.n.e. na brežuljcima uz obalu donjeg Tibra, nizom uspešnih ratova, postala je početkom II v.p.n.e. gospodar Apeninskog poluostrva. Nakon Punskih ratova (II v.p.n.e.), koji predstavljaju jednu od prekretnica u rimskoj istoriji, Rimljani proširuju svoju vlast van granica Apeninskog poluostrva, osvajaju zapadno Sredozemlje, sevemu Afriku i šire svoju vlast sve do granica Eufrata i Tigra. U Rim se sliva ogromno bogatstvo, razvijaju se robnonovčani odnosi, čije su središte latifundije i gradovi. Specifični uslovi rimske robovlasničke države u kojima se razvijalo rimsko pravo, posebno stalna borba za zemlju i nastojanje da se osigura imovina robovlasnika, kulminirali su preciznim regulisanjem svojinskih odnosa i stvaranjem neograničene i neprikosnovene privatne svojine. Da bi sredili unutrašnje teškoće, Rimljani su bili prinuđeni da povuku vojsku sa granica i prestanu sa osvajačkim ratovima. Nakon propasti Zapadnog rimskog carstva u novostvorenim varvarskim državama razvijeno rimsko pravo palo je u zaborav i zamenjeno je feudalnim pravom. U XV i XVI veku Justinijanovo rimsko pravo, u obliku koji su mu dali glosatori i postglosatori (srednjovekovni naučnici koji su proučavali rimsko pravo), potisnulo je domaća pojedinačna prava i postalo ponovno važeće pravo u većini država srednje i zapadne Evrope. Na temeljima Justinijanove kodifikacije izgrađena su prava buržoaskih zemalja. Veliki buržoaski kodeksi nastali su pod uticajem romanističke tradicije: francuski Code Civil iz 1804. godine, austrijski Allgemeines biirgerliches Gesetzbuch iz 1811., italijanski Codice Civile iz 1865., španski iz 1889., nemački Biirgerliches Gesettbuch iz 1896., japanski iz 1898., švajcarski iz 1907. godine. Rimsko pravo ne sadiži apstraktna pravna pravila, nego se pravo stvara na konkretnim praktičnim slučajevima. Analizom rešenja rimskih pravnika moguće je pratiti postanak, razvitak i promene pojedinih pravnih instituta, kao i okolnosti koje su izazvale njihovu promenu, što mladim pravnicima pruža koristi, slične onima koje prirodnim naukama daju eksperimenti ili rad u laboratorijama. Terminologija rimskog prava postala je međunarodno priznata terminologija. To je razlog zašto je poznavanje rimskog prava neophodno za razumevanje današnjih građanskih zakonika. Osim toga ono nije samo uvod u savremeno građansko pravo, već ima poseban značaj uvoda u pravnu nauku uopšte. Rimsko pravo: pojam i podela od njenog osnivanja (po legendi 754. ili 753. god. p.n.e.) do smrti cara Justinijana (565. god. n.e.). Zapadno rimsko carstvo propalo je 476. god., istorija rimskog prava smatra se zaokruženom tek smrću cara Justinijana zbog izuzetne važnosti koju ima kodifikacija donesena za vreme njegove vladavine. Rimljani su pravo nazivali ius. Izbegavali su definisanje pojmova i formulisanje opštih načela. Zbog toga nisu ostavili ni definiciju prava. Za njih je reč ius označavala pravo u objektivnom smislu, kao skup pravnih normi koje propisuju određeno ponašanje pojedinaca, ali i pravo u subjektivnom smislu, kao skup pravnih pravila koje pojedinci steknu na osnovu normi objektivnog prava Podela prava, koju su izvršili rimski pravnici, velikim je delom prihvaćena i u savremenoj nauci. 15 lus civile, ius gentium, ius naturale Rimljani su imali dva pravna sistema: ius civile i ius gentium. Sistem civilnog prava (ius civile) mogli su se koristiti samo rimski građani (cives), dok se drugi sistem (ius gentium) primenjivao na sve narode koji su živeli na teritoriji rimske države. To znači da su uporedo važila oba načela primene prava: personalno i teritorijalno. Pravila civilnog prava primenjivana su ad personam, samo na Rimljane (ius proprium civium romanorum, ius Quiritium), dok je ius gentium primenjivan ad territorium, na sve stanovnike rimske države. Oba pravna sistema sačinjavaju rimsko pravo jer im je rimska država davala sankciju i brinula se o njihovoj primeni. Rimljani su u svojim međusobnim odnosima mogli da koristite oba pravna sistema, a ostali stanovnici (peregrini) samo s ius gentium. Ius civile je pravni sistem sastavljen od pravila koja su nastala u najstarijem razdoblju rimske istorije. Staro civilno pravo bilo je strogo formmalistično, konzervativno, siromašno i primitivno. Zbog tih karakteristika civilnog prava Rimljani su svoje međusobne odnose radije uređivali pravilima koja je predviđalo ius gentium jer je taj pravni sistem bio puno razvijeniji, elastičniji i manje formalan. Pravila ius gentiuma nastala su u vezi s trgovinom i prometom s peregrinima, koji se zbog načela personaliteta nisu smeli koristiti civilnim pravom. Zato je ius gentium jednostavnije, razvijenije i potpunije od civilnog prava. Zus gentium ima je snažan uticaj na ius civile jer je veliki broj ustanova i načela (bona fides, konsenzualni kontrakti) uključen u ius civile. lus naturale obuhvata one ustanove koje su zajedničke svim živim bićima. /us naturale se shvatalo kao pravo koje pripada svakom živom biću već samim njegovim postojanjem. U Justinijanovim Institucijama ius naturale shvata se kao nepromenljivo, metafizičko pravično pravo. lus publicum, ius privatum Kriterijum podele prava na ius publicum i ius privatum je interes koji pravna norma štiti. Ulpijan objašnjava da je javno pravo ono koje se odnosi na položaj države, a privatno na korist pojedinca. Pod javnim pravom (ius publicum) podrazumevaju se norme koje se odnose na interes državne zajednice, dok privatno pravo (ius privatum) obuhvata pravne norme koje štite privatne imovinske interese. Rimljani su pojam privatnog prava shvatali šire jer su u privatno pravo ubrajali ne samo imovinsko i nasledno, nego i lično i porodično pravo, građanski postupak, a i brojne norme krivičnog i upravnog prava koje danas ulaze u područje javnog prava. lus cogens, ius dispositivum Rimski pravnici koristili su se izrazom “ius publicum" kako bi označili i norme prinudnog prava. To su norme koje strane svojim privatnim sporazumom ne mogu izmeniti niti od njih smeju da odstupe. Takve su norme u današnjem pravu označene izrazom “ius cogens". Dispozitivne (ius dispositivum) su norme one od kojih strane mogu da odstupe, koje mogu svojom voljom da promene, prilagode konkretnom slučaju, ili njihovu primenu potpuno isključe. Dispozitivne norme primenjuju se onako kako je zakonodavac predvideo ako strane u odnosnom slučaju nisu nešto drugo odredile. lus commune, ius singulare Ta je podela izvišena s obzirom na krug subjekata na koji se odnosi pravni propis. Ius commune (opšte, osnovno pravo) su norme koje važe za sve građane. /us singulare obuhvata pravila koja se odnose samo na uži krug građana, ili čak samo na određenog pojedinca. Zus singulare je izuzetak od opštih načela donesena iz razloga svrsishodnosti. Kasnije se naziva beneficium (povlastica) jer označava povoljniji pravni položaj ili neko posebno pravo, koji se dopuštaju u određenim situacijama ili se priznaju određenoj grupi osoba. Ako se radi o većoj grupi ljudi, koristi se termin privilegium. lus scriptum, ius non scriptum Podela prava na ius scriptum (pisano) i ius non scriptum (nepisano) izvršena je s obzirom na izvore. Rimljani u ius scriptum ubrajaju: zakone (leges i plebiscita), magistratske edikte (magistratuum edicta), zaključke senata (senatus consulta), mišljenja i odgovore pravnika (responsa prudentium) i carske konstitucije (constitutiones). lus non scriptum obuhvata običaje i običajno pravo. Običaj (consuetudo, mores) je društvena norma koja se stvara dugotrajnim ponavljanjem određenog ponašanja i obaveznu snagu nalazi upravo u tom ponavljanju. Običajno pravo nastaje kada običaj dobije državnu sankciju putem pravne zaštite i kada se država pobrine za primenu sankcije 16 Personae — res — actiones Podelu privatnog prava na personae, res i actiones izvršio je rimski pravnik Gaj u Institucijama. Ius quod ad personas pertinet (pravo koje se odnosi na lica) obuhvata pravne norme kojima su regulisana tzv. lična prava i lični odnosi. Unutar tih normi razlikuju se dve posebne grane prava: porodično pravo koje regulše položaj lica unutar rimske porodice i statusno pravo koje reguliše položaj lica van porodice i koje se odnosi na pitanja pravne i poslovne sposobnosti. lus quod ad res pertinet (pravo koje se odnosi na stvari) sadrži pravna pravila kojima su regulisani imovinski odnosi između ljudi. Obuhvata dve velike grupe pravila: inter vivos (između živih) i mortis causa (za slučaj smuti). Pravila inter vivos dele se na dve grupe: iura in re — prava koja neposredno ovlašćuju na korišćenje stvari, i iura in personam — prava potraživanja od drugih lica. Pravila mortis causa označena su kao pravila naslednog prava. Tako su izdvojena pravila stvarnog, obligacionog i naslednog prava. lus quod ad actiones pertinet je pravo koje se odnosi na tužbe i na postupak. Ono je od izuzetne važnosti za razvitak rimskog prava jer je bilo prožeto pravilima materijalnog prava. Na taj je način izgrađena osnovna klasifikacija instituta privatnoga prava, koje danas obuhvata sledeće grane: Statusno pravo, Porodično pravo, Stvarno pravo, Obligaciono pravo, Nasledno pravo i Građanski postupak. Izvori Rimskog prava Izvori prava u materijalnom smislu su akti kojima država stvara pravo. U rimskom pravu to su: 1. običajno pravo (consuetudo, mores), 2. zakoni (leges), 3. magistratski edikti (magistratuum edicta), 4. delatnost pravnika (responsa prudentium), 5. mišljenja senata (senatus consulta), 6. carske konstitucije (constitutiones principum). Tokom rimske pravne istorije navedeni izvori imali su različit značaj i ulogu. Dragocen materijal za rekonstrukciju pravnog života rimske države pružaju izvori prava u formalnom smislu. To su: sačuvana dela rimskih pravnika (Justinijanova kodifikacija, Gajeve Institucije), sačuvane javne i privatne isprave, dela nepravnih pisaca (ekonomista, istoričara, književnika, filozofa, govornika, stručnih pisaca itd.). Epigrafski spomenici (natpisi na hramovima, slavolucima, nadgrobnim spomenicima, javnim građevinama) kao i zapisi na papirusima , koji pružaju puno važnih podataka. I - Razvitak rimske pravne istorije Dat je prikaz rimske pravne istorije po takozvanoj klasičnoj periodizaciji. Prvo razdoblje predstavlja doba stvaranja države. To je doba ,,kraljevstva“ koje traje od pojave Rimljana na istorijskoj sceni (od 754. god. p.n.e. Rimljani računaju svoj kalendar) do svrgavanja ,,kraljeva“ 509. god. p.n.e. Drugo razdoblje je doba Republike. Obuhvata vreme do ustanovljenja principata 27. god. p.n.e. Za vreme Republike Rim je dostigao svoj vrhunac. U trećem razdoblju koje traje od stupanja na vlast Oktavijana Avgusta (27. god. p.n.e.) do Dioklecijana (284. god.n.e.) prevazilaženje robovlasničkih odnosa dovodi do sve veće državničke i političke krize, koja će eskalirati u četvrtom razdoblju (284. — 565. god.) i dovesti do propasti Zapadnog rimskog carstva 476. godine. To je doba dominata jer je car neograničeni gospodar (dominus). Traje do Justinijanove smrti (565. god.) zbog velikog značaja koji je njegova kodifikacija imala za dalju sudbinu rimskog prava. 17 delinkventa i oštećenog. U velikom broju slučajeva Zakonik propisuje da je delinkvent obavezan da plati oštećenom određenu sumu novca.! Na osnovu stvarnopravnih propisa očigledno da je Zakonik posebnu pažnju posvetio pitanjima svojine na nepokretnostima, susedskim i međaškim odnosima. Kako se u to vreme formira i učvišćuje privatna svojina na nepokretnostima, Zakonik predviđa uslove za sticanje svojine putem dospelosti, pa u Tab. VI, 3 predviđa rok dospelosti za nepokretnosti od dve godine, a za sve ostale stvari jednu godinu. Puno propisa pokazuje seljačko — poljoprivredni karakter tadašnjeg rimskog društva. Pored obeležja primitivnog prava Zakonik sadrži mnoge moderne stavove. Na području privatnog prava proklamovano je načelo tzv. privatne autonomije: dopušteno je slobodno ugovaranje i udruživanje uz uslov da se ne povredi pravni poredak; sklopljeni ugovori moraju se poštovati (,,kako izgovore reči, neka to bude zakon") (Tab. VI, 1; VIII, 27). U naslednom pravu uvodi se ideja o slobodi raspolaganja imovinom za slučaj smrti (pravo na sastavljanje testamenta) (Tab. V, 3: ,,Kako odredi o svojoj imovini i tutorstvu, tako neka bude pravo.").* U oblasti krivičnog prava predviđa se postojanje subjektivnog elementa - krivice. Propisano je da za ubistvo iz nehata treba samo izvršiti ritualno žrtvovanje ovna, što znači da u takvom slučaju osveta nije bila dopuštena. Zakonik proglašava načelo legaliteta u izvršavanju smrtne kazne zabranjujući da se ubije čovek kome prethodno nije bilo suđeno (Tab. IX, 6). O smrtnoj kazni građana mogla je odlučivati samo najviša skupština. Velika vrednost Zakonika je u tome što je važio za sve građane osim za robove. Zakonik XII tablica nije nikada ukinut i važio je sve do Justinijanove kodifikacije. Čak i u vreme Justinijana upotrebljavan je s poštovanjem jer je smatrano da su u Zakoniku XII tablica postavljena načela koja su se razvijala u svim kasnijim Zakonima. Donošenje Zakonika XII tablica dokaz je da je stara gentilna organizacija zamenjena državnom organizacijom, a stari običaji religijskog karaktera svetovnim državnim pravom. Republika (509. p.n.e. - 27. p.n.e.) Političke, državne i društvene prilike Razdoblje Republike obuhvata gotovo pet vekova, od ustanovljenja Republike 509. god. p.n.e. do dolaska na vlast Oktavijana Avgusta 27. god. p.n.e. To je vreme najvećih promena u teritorijalnom, društvenom, državnom i pravnom životu. U razdoblju rane Republike Rimljani su postali gospodari Apeninskog poluostrva. Neki od naroda pokorenih u tom razdoblju bili su na višoj kulturnoj visini od Rimljana. Etruščani su poznavali razvijene robovlasničke odnose i imali visoku tehničku kulturu, naročito u obradi metala. Grci, koji su nastanjivali jug Apeninskog poluostrva, bili su majstori prekomorske trgovine. U Kampanji su bili razvijeni poslovni odnosi. Osvajanjem Apeninskog poluostrva Rimljani su dobili veliku sirovinsku bazu. Zadižani su postojeći organi vlasti, a na čelu države su dva konzula. /us civile dopunjavano je zakonima (leges), delatnošću gradskog pretora i odlukama senata. Robovlasnički odnosi s klasičnim oblicima ropstva, veličina i snaga Rima dostižu vrhunac. Razvijaju se robnonovčani odnosi, čije su središte latifundije i gradovi. Provincije se specijalizuju za određenu proizvodnju. Dolazi do korenitih promena u društvenoj strukturi. Robovi i pokoreni narodi daju osnovno obeležje strukturi rimskog društva u ovom razdoblju. Pravni položaj robova sveden je na položaj objekata prava — stvari. Poseban položaj imali su Latini, stanovnici Lacijuma. Mogli su da zaključuju poslove građanskog prava i da sklapaju brakove sa Rimljanima. U zajednici s Latinima Rimljani su osnivali kolonije učvišćujući svoju vlast i šireći svoju kulturu. Peregrini su slobodni stanovnici osvojenih provincija, čiji je položaj zavisio najviše od stepena otpora koji su pružili prilikom pokoravanja. Položaj novoosvojene provincije određivan je putem tzv. /ex data, koji je izdavao rimski vojni zapovednik, odlukama skupštine, senata i upravitelja provincije. ' Npr. kod fizičke povrede (iniuria): ŽU slučaju da je pater fumilias umro bez testamenta, predviđen je zakonski red nasleđivanja utemeljen na agnatskom srodstvu. 20 Rimski narod u ovom razdoblju čine nobili, ekvestri, gradski plebs i seljaci. Više ne postoji podela na patrii i plebejce. Najbogatiji preduzetnici poreklom su plebejci. Potomci slavnih patricija zatvaraju se u uski krug nazvan nobilitas. Obogaćeni plebejci: trgovci, bankari, vlasnici latifundija, poslovni ljudi obrazuju poseban sloj — ordo equester (,,konjanički red") jer su kao najbogatiji razvrstavani u konjaničke centurije. Uporište ekvestara bile su centurijatske skupštine. Plebejci koji nisu uspeli da se obogate, propali patriciji i bivši sitni zemljoposednici obrazuju novi sloj — gradski plebs. Iako siromašni, ti su ljudi prezirali fizički rad živeći od besplatne podele hrane i novčane pomoći koju je davala država ili kandidati za magistrature. Slobodni seljaci, koji su velikim delom u procesu stvaranja latifundija izgubili zemlju, pretvaraju se u gradski plebs ili u vojnike. Najvažniji organi vlasti u ovom razdoblju su skupštine, senat i magistrati. Formalno najviši organ vlasti je centurijska skupština, koja donosi zakone i bira najviše funkcionere — magistrate. Senat sačinjavaju po nasledstvu nobiles i bivši visoki magistrati. Postepeno je u svoje ruke koncentrisao svu važniju unutrašnju i spoljnu politiku. Mišljenje koje bi glasanjem bilo prihvaćeno u senatu zvalo se senatus consultum. Upravnu vlast vršili su magistrati. Njihov mandat trajao je godinu dana, s izuzetkom cenzure koja je trajala 18 meseci i diktature. Bitno obeležje rimskih magistratura je besplatnost (ius honorum) zbog čega su ih mogli vršiti samo bogati građani. Vihovna vojna, građanska i političko-upravna vlast pripadala je dvojci konzula. Pravna pravila donesena za vreme njihovog mandata imala su snagu zakona. Za razvitak privatnog prava posebno su značajni pretori i kurulski edili. Pretori su u početku bili zamenici konzula sa istim ovlašćenjima. Vremenom je njihova delatnost usmerena na organizaciju pravosuđa i stvaranje pravnih pravila. Gradski pretor primenjivao je i stvarao ius civile, dok je peregrinski pretor primenjivao i stvarao ius gentium. Poseban položaj imali su cenzori. Cenzori su birani svakih pet godina sa zadatkom da izvrše popis senatora i rimskih građana i njihove imovine, i da ih razvrstaju po centurijama. Kurulski i plebejski edili vršili su policijsku službu u gradu Rimu i određeno kažnjavanje. Kurulski edili imali su jurisdikciju u sporovima na pijacama. Zaslužni su za razvitak privatnog prava, posebno ugovora o kupoprodaji. Pravo razdoblja kasne Republike ( karakteristike, ius honorarium, ius gentium, uloga pravnika) Promene u društvu i državi, prvenstveno razvitak robne proizvodnje i robnonovčane razmene praćeni su nastankom i razvitkom velikog broja novih pravnih ustanova. Staro ius civile nije moglo dati rešenja za veliki broj odnosa koji su se javljali u praksi Sve više se uvažava volja stranaka, pa se u sukobu volje stranaka i forme daje prednost volji. Pravo postaje manje formalno i apstraktno; stvaraju se neformalni kauzalni pravni poslovi. Sve te promene izvršene su najvećim delom zahvaljujući učešću pretora“ i kurulskih edila. Funkcija pretora uvedena je 367. god. p.n.e. kao zamenika konzula s pravom vojnog zapovedanja. Godine 242. p.n.e uveden je još jedan pretor, pa je funkcija između njih podeljena tako da je gradski pretor (praetor urbanus) bio nadležan za rešavanje sporova između rimskih građana, dok je peregrinski pretor (praetor peregrinus) bio nadležan za sporove između rimskih građana i peregrina i sporove između peregrina iz raznih provincija. Pretor nije bio zakonodavac. Nije smeo ukinuti stare, niti donositi nove zakone. To se posebno odnosi na gradskog pretora koji je bio formalno vezan za ius civile. Njegova prvobitna funkcija bila je tumačenje, a ne stvaranje prava. Pretor nije neposredno odlučivao u sporovima. Donošenje presude prepuštao je sudiji kojeg bi strane izabrale. Kriterijum kojim se pretor rukovodio bilo je načelo pravičnosti (aequitas). Primenom tog načela stvarana su nova pravna pravila i zaštićeni novonastajući odnosi u koje su strane ulazile oslanjajući se na 3 Važnija literatura o delatnosti pretora: Wenger, L., Praetor und Formel, Miinchen, 1926; Serrao, F., La “iurisdictio" del pretore peregrino, Milano, 1954; Buti, I, // “praetor? e le formule introduttive del processo formulare, Camerino, 1984; Brennan, T. C., The praetorship in the Roman Republic down to 81 B. C., Harvard University, Diss., 1990; Gallo, F., L 'officium del pretore nella produzione e applicazione del diritto: corso di diritto romano, Torino, 1997; DeMartino, F., Individualismo e diritto romano privato, Torino, 1999. 21 savesnost i poštenje ugovarača. Sve više se uvažava bona fides (dobra vera)' koja se u pravnim poslovima bonae fidei pretvara u pravni pojam. Važnu ulogu u razvitku rimskog prava, posebno u procesu priznavanja tipičnih ugovora obligacionog prava, imalo je ius gentium. lus gentium je pravni sastav koji je nastao delatnošću peregrinskog, pretora. Primenjivao se u odnosima između peregrina iz raznih provincija ili između Rimljana i peregrina. Za razliku od gradskog pretora, peregrinski pretor nije bio vezan građanskim pravom pa je bio u mogućnosti da daje jednostavna i elastična rešenja i da stvara nove ustanove. Uz pretorski edikt, razvitku rimskog privatnog prava naročito su doprineli pravnici, čija aktivnost sve više dolazi do izražaja. Najvažnija uloga pravnika bila je ,,respondere" tj. davanje pravnih mišljenja i odgovora na pitanja postavljena u pravnim sporovima; “cavere" — sastavljanje obrazaca za pojedine pravne poslove i ,,agere" — zastupanje u parnicama, iako su to češće obavljali govornici (oratores, advocati), kojima bi pravnici davali pravne upute. Mišljenja i odgovori pravnika nisu bili obavezni za sudije, ali saglasna mišljenja pravnika (communis opinio) sudija je prihvatao. Tako je običajnopravnim putem stvoren još jedan izvor prava (responsa prudentium). Pravnici su imali ulogu učitelja omladine, i kao članovi savetodavnog veća jurisdikcijskih magistrata i sudija — porotnika jer oni nisu morali da imaju pravničko obrazovanje. Važna je i njihova literarna sposobnost. Principat (27. p.n.e. - 284. n.e.) Politički, državni i društveni odnosi Dolaskom na vlast Oktavijana Avgusta 27. god. p.n.e. započinje novo razdoblje rimske istorije — Principat, koji traje do dolaska na vlast Dioklecijana 284. godine. Na ogromnom prostranstvu rimske države cveta trgovina koja prelazi granice Carstva, sve do obala Baltika, Indije, Kine i centralne Afrike. Država je povezana mrežom dobrih puteva, pomorskih luka i mostova. Na Zapadu se razvija građevinarstvo s luksuznim građevinama od kamena i mermera. Uvodi se zlatni novac, a kovanje zlatnog i srebrnog novca postaje monopol cara. Zbog romanizacije provincija i decentralizacije državnog i političkog života nestaje razlika između rimskih građana, latina i peregrina. Car Karakala podelio je 212. godine slobodnim stanovnicima carstva rimsko pravo građanstva. Oslobađanje robova je sve češća pojava, a neki od njih prevode se u status kolona, čime se potkopavaju robovlasnički odnosi i trasira put ka novom načinu proizvodnje — kolonatu. Avgust prividno nije zalazio u republikanske tradicije i republikansko uređenje, ali je stvamo svojim položajem princepsa, koji mu je davao samo pravo da prvi govori u senatu, sve više potiskivao vlast senata, narodnih skupština i magistrata. Postepeno je u svoje ruke preuzeo funkcije republikanskih magistrata; bio je vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sveštenik, odlučivao je o ratu i miru. U I v. nee. prestaje rad narodnih skupština jer su njihove zakonodavne, izborne i sudske funkcije prešle na senat i princepsa. Od II veka senat postaje mehaničko oruđe u princepsovim rukama, pa se senatske odluke više ne nazivaju senatus consulta, nego oratio (govor). Princeps je postepeno organizovao sopstvenu plaćeničku vojsku — pretorijansku gardu i vlastiti činovnički aparat, na čijem je čelu praefectus praetorio. Od prihoda s velikih zemljišnih poseda, do kojih je došao konfiskacijama, stvara vlastitu državnu blagajnu — fiscus. Klasično rimsko pravo (period Principata) Unutrašnja stabilnost i mir na granicama omogućili su da u ovom “mirnom razdoblju" rimske istorije (pax romana) dođe do procvata svih oblika kulturnog života, posebno pravne nauke. Mnogi pravni instituti dobili su svoj završni oblik, a rimsko privatno pravo svoj najviši, klasični stepen. Dodeljivanjem rimskog prava građanstva svim slobodnim stanovnicima države, nestala je osnova odvajanja sastava civilnog i honorarnog prava, pa su se oni brzo stopili u jedinstveni sastav klasičnog prava. “ Horvat, M., Bona fides u razvoju rimskog obligacionog prava, Zagreb, 1939; Lombardi, L., Dalla “fides* alla “bona fides", Milano, 1961; Carcaterra, A., Intomno ai bonae fidei iudicia, Napoli, 1964. * Lombardi, G., Sul concetto di “ius gentium", Roma, 1947.; Nčrr, D., Die Fides im romischen Volkerrecht, Heidelberg, 1991.; Kaser, M., /us gentium, Koln, 1993. 22 su sva dela Papinijana, Paula, Gaja, Ulpijana i Modestina, kao i dela onih pravnika na čija su se mišljenja navedena petorica pozivali. Razdoblje postklasičnog prava je razdoblje vulgarizacije prava. Gašenje robne proizvodnje i robnonovčane razmene i povratak na naturalnu privredu imali su za posledicu da su feudalni elementi, nepoznati klasičnom pravu, prodrli u sve grane privatnog prava. Sve je veći uticaj hrišćanstva koje je 353. godine postalo državna religija. Carevi donose konstitucije nadahnute hrišćanskim idejama i feudalnim tendencijama. Zbog pravne svemoći cara i nove organizacije države i pravosuđa gubi se samostalna aktivnost pravnika. Počev od Dioklecijana pravnici više nemaju ius respondendi. Pravnici se sada školuju u pravnim školama sa utvrđenim nastavnim planom, programom i režimom studija i profesionalnim nastavnicima. Najpoznatije su bile Rimu i Konstantinopolju. Njihova je zasluga što su doprinele prikupljanju, sređivanju i prepisivanju rimskog klasičnog prava stvarajući uslove za kasnije kodifikacije. Zbornici pre Justinijana Već za vreme vladavine Dioklecijana objavljene su privatne zbirke carskih konstitucija: Codex Gregorianus, koji je obuhvatao uglavnom reskripte od Hadrijana do Dioklecijana i Codex Hermogenianus, koji je bio dopuna prethodnog i sadržavao uglavnom Dioklecijanove reskripte iz 293. i 294. godine. Codex Theodosianus bio je prvi službeni zbornik koji su izdali carevi Teodosije II i Valentinijan III 438. godine. Podeljen je na 16 knjiga, knjige na titule (naslove) koji su hronološkim redom sadižali oko 3000 konstitucija izdatih od Konstantina pa dalje. Zbornici koji sadrže samo pravničko pravo (ius) su uglavnom izvodi iz dela klasičnih pravnika ili njihove prerade. Najznačajnije su Ulpijanove Regule i Paulove Sentencije, koje su sastavili nepoznati postklasični pravnici u istočnom delu carstva na osnovi Ulpijanovih i Paulovih dela i Gajeve Epitome, nastale u zapadnom delu carstva, koje obuhvataju izvode iz prve tri knjige Gajevih Institucija. Pored tih zbornika, sastavljani su i zbornici koji su sadržavali izvode iz carskih konstitucija i odlomke iz dela najpoznatijih klasičnih pravnika. To su: Fragmenta Vaticana, Collatio legum mosdicarum et romanarum i Liber syro-romanus. Veliku važnost za poznavanje postklasičnog rimskog prava imaju i zbornici koji su izdavani u varvarskim državama nastalim na teritoriji Zapadnog Rimskog Carstva. Najvažniji su vizigotski zbornici Lex Romana Visigothorum i Edictum Theodorici, te burgundska zbirka Lex Romana Burgundeonum. Justinijanova kodifikacija (Corpus iuris civilis) (528.— 534.) Justinijan (527.-565.) je bio poslednji car koji je uspeo da ujedini najveći deo zemalja istočnog i zapadnog rismkog carstva“ Već na početku vladavine odlučio je da kodifikuje celokupno rimsko pravo: ius i leges. Posao kodifikacije poveren je komisiji koju su činili istaknuti pravnici i profesori na čelu s Tribonijanom, predstavnikom carske službe. Rad na kodifikaciji započeo je 528. godine, da bi već 529. godine stupio na snagu Codex Iustinianus, zbirka carskih konstitucija izdatih pre Justinijana i prilagođenih novim potrebama. Taj kodeks nije sačuvan. Kompilatorski rad nastavljen je kodifikacijom pravničkog prava (ius). Nakon intenzivnog rada od tri godine i pregledanih približno 2 000 knjiga četrdesetak rimskih pravnika, krajem 533. godine konstitucijom Tanta proglašena su Digesta ili Pandectae, veliki zbornik pravničkog prava podeljen na 50 knjiga. Sve knjige osim 30., 31. i 32. dele se na titule s označenim sadržajem. Tituli se sastoje od fragmenata koji su uzeti iz dela rimskih pravnika. Veći fragmenti podeljeni su na uvod (principium) i paragrafe. Tekst iz Digesta navodi se tako da se pored velikog slova D stave odgovarajući brojevi koji označavaju knjigu, titul, fragment i paragraf. Digesta imaju posebnu vrednost jer su Justinijanovi kompilatori u naslovu svakog fragmenta označili ime pravnika i naziv dela iz kojeg je tekst uzet. * Archi, G. G., Giustiniano legislatore, Bologna, 1970; Isti, Studi sulle fonti del diritto nel tardo impero romano. Teodosio II e Giustiniano, Cagliari, 1990; Bonini, R., Introduzione allo studeo dell" eta giustininea, Bologna, 1985. Guarino, A., La compilazione dei 'Digesta Iustiniani', u: Pagine di diritto romano, Vol. TV, Napoli, 1994; Mazal, P., Justinian I. und seine Zeit, Kčln, 2001. 25 Digesta su najvažniji i najopsežniji deo Justinijanove kodifikacije. Najveći deo Digesta odnosi se na privatno pravo, zbog čega su bila glavni izvor za recepciju rimskog (pandektno) prava. Zajedno s Digestama stupile su na snagu Iustitutiones, priručnik rimskog prava sa zakonskom snagom. Napisane su po uzoru na Gajeve Institucije sa sličnom podelom materije na četiri knjige koje se dele na titule i paragrafe. Ukratko je obrađeno statusno, porodično, stvarno, obligaciono i nasledno pravo, kao i pitanja građanskog i krivičnog postupka. Nakon objavljivanja Kodeksa Justinianusa Justinijan je doneo 50 novih konstitucija koje su zajedno s prerađenim tekstom prvog kodeksa objavljene 534. godine pod nazivom Codex repetitae_praelectionis. Kodeks obuhvata 12 knjiga podeljenih na titule. U okviru titula hronološkim redom sakupljeno je preko 4500 konstitucija. Na početku svake konstitucije naznačeno je koji ju je car izdao i kome je upućena. Nakon završetka rada na kodifikaciji Justinijan je izdao preko 150 novih konstitucija koje se nazivaju Novellae. Odnose se na sva područja pravnog života, a nekima od njih izvršene su važne reforme na području naslednog i porodičnog prava. Nisu sakupljene u službenu zbirku, nego su sačuvane samo u privatnim zbirkama (Epitome Iuliani i Authenticum). Kodeks, Digesta, Institucije i Novele obuhvaćeni su zajedničkim nazivom Corpus iuris civilis. Rimsko pravo nakon Justinijana Glosatori i postglosatori (komentatori) Počev od XI veka u Evropi počinje da se bude iz srednjovekovne obamrlosti. Početak pravne renesanse vezuje se za Bolonju, gde je pravnik i filolog Zrnerius počeo da izučava i komentariše Justinijanova Digesta. Osnovao je školu koja se po beleškama (glosama) koje su pravili uz krajeve ili između redova u tekstu zove glosatorska. Osnovna obeležja glosatorske škole su sholastički metod i veliko poštovanje prema rimskom pravu. Veliki broj glosa svojih prethodnika sabrao je i objavio pod nazivom Glossa ordinaria (preko 62 000 glosa) ,poslednji glosator Accursius. Na delatnost glosatora nadovezuje se od sredine XIII do XVI veka novi pravac u izučavanju rimskog prava - škola postglosatora ili komentatora. Predmet njihovog komentarisanja bila je prvenstveno Akursijeva Glossa ordinaria. Za razliku od glosatora, cilj njihove delatnosti bio je da ponovo osposobe rimsko pravo za potrebe prakse. Velika vrednost njihovog rada je u tome što su prilagođavali rimsko pravo potrebama sve razvijenije lokalne i prekomorske trgovine. Najznačajniji postglosatori bili su Cinus de Pistoia, Bartolus de Sassoferrato i Baldus de Ubaldis. Posebno se ističe Bartolus koji je najviše doprineo stvaranju srednjevekovnog opšteg prava na bazi rimskog prava . Recepcija rimskog prava Rimsko pravo, u obliku kakav su mu dali glosatori i postglosatori, tokom XV i XVI veka počelo se ponovo primenjivati kao pozitivno pravo u mnogim državama srednje i zapadne Evrope. Ta pojava naziva se recepcijom rimskog prava, a takvo obnovljeno rimsko pravo zove se opšte pravo jer je važilo na području celih država, ili pandektno pravo prema najvažnijem delu Justinijanove kodifikacije čijuje osnovu činilo privatno, prvenstveno obligaciono pravo. Do recepcije je došlo faktičkim, a ne pravnim putem. Nakon povratka sa školovanja na univerzitetima u severnoj Italiji (Bolonji, Padovi, Peruđi, Paviji, Pizi) pravnici su u svojim gradovima u srednjoj i zapadnoj Evropi sve više primenjivali rešenja koja nudi Justinijanova kodifikacija, odnosno Glossa ordinaria. Car Maksimilijan I je 1495. godine odredbom o osnivanju vrhovnog carskog suda naredio i regulisao primenu rimskog prava. Nasuprot navedenim zemljama, u Engleskoj je u XIII veku izričito zabranjena recepcija rimskog prava zbog čega je englesko pravo stvorilo svoje opšte pravo (Common law) koje se prilično razlikuje od evropskog prava. * Koschaker, P., Europa und das romische Recht, Munchen, 1947.; Fried, J., Die Entstehung des Juristenstandes im 12. Jahrhundert. Zur sozialen Stellung und politischen Bedeutung gelehrter Juristen in Bologna und Modena, Ke&ln/Wien, 1974; Coing, H., Europćiisches Privatrecht, Vol. 1, Mimchen, 1985; Cortese, E., /I diritto nella storia medievale, Rom, 1995; Lange, H., R&misches Recht im Mittelalter, Vol. I, Die Glossatoren, Munchen, 1997; Solidoro Maruotti, L., La tradizione romanistica nel diritto europeo, Torino, 2001. 26 Recepcija rimskog prava dopunjavana je u svakoj zemlji običajnim pravom i prilagođavano konkretnim potrebama. Pravnici koji su proučavali rimsko pravo sa aspekta praktične primene dopunjavajući ga i prilagođavajući ga potrebama prakse nazivaju se kameralisti ili pandektisti, a pravo koje je stvoreno na takav način naziva se pandektnim pravom. Veliki značaj za izučavanje rimskog prava imaju pravne škole koje su počev od XVI veka nastajale pod uticajem humanizma i renesanse. Francuska istorijska škola (škola elegantne jurisprudencije) insistirala je na originalnim tekstovima i čistim izvorima rimskog prava odbacujući tumačenja glosatora i postglosatora. Pripadnik te škole Deonysius Gothofredus priredio je i prvi objavio prečišćeno, autentično izdanje Justinijanove kodifikacije pod nazivom Corpus iuris civilis. U XVI i XVII v. u Holandiji se javlja škola prirodnog prava koja smatra da treba stvoriti večiti i nepromenljivi pravni poredak zasnovan na načelima ljudskog razuma. Zalagali su se da se umesto pravnog poretka sastavljenog iz dva sloja pravnih pravila: domaćeg prava i rimskog (opšteg) prava donesu zakonodavnim putem jedinstvena pravna pravila. Pod uticajem te škole u XVIII i XIX veku doneseni su zakonici u Bavarskoj (1756.), Pruskoj (1794.), Francuskoj (1804.), Austriji (1811.) i Nemačkoj (1896.). U tim zakonicima prihvaćene su one odredbe rimskog prava koje su odgovarale potrebama liberalne buržoazije i razvitku robne proizvodnje i razmene. Kao reakcija na školu prirodnog prava početkom XIX v. javlja se nemačka istorijska škola koja smatra da pravo nije uslovljeno objektivnim društvenim odnosima nego mističnim narodnim duhom, zbog čega se pravni poredak ne može menjati zakonodavnom intervencijom. Zasluga te škole je što je ponovo ukazala na veliki značaj izučavanja rimskog prava. Stupanjem na snagu jedinstvenog nemačkog građanskog zakonika 1900. godine (Biirgerliches Gesetzbuch) opšte (pandektno) pravo izgubilo je snagu pozitivnog prava, čime je pandektistika u potpunosti potisnuta savremenom romanističkom školom. 27 Da se ne bi dogodila takva nepravda, stvoreno je pravilo prema kojem se smatra da je začeto dete već rođeno ako se radi o zaštiti njegovih interesa (nasciturus pro iam nato habetur, quotiens de commodis eius agitur). Zahvaljujući toj fikciji! dete može da nasledi oca koji je umro pre njegovog rođenja. Nasciturus je mogao biti postavljen za naslednika u testamentu, a u međuvremenu, za zaštitu njegovih budućih prava, pretor je mogao da odredi posebnog staratelja (curator ventris). Postavilo se pitanje, kako rešiti slučaj smrti više osoba, koje su međusobno zakonski naslednici, a život su izgubile istovremeno u nekoj nesreći (commorientes). Justinijanovo je pravo za slučaj kada su u istom događaju poginuli preci (ascendentes) i potomci (descendentes) pretpostavljalo da su dorasli descendenti preživeli ascendente, i obrnuto, da su ascendenti preživeli svoje nedorasle descendente. Savremeno pravo poklapa se sa stanovištem klasičnog rimskog prava. Status pravne sposobnosti fizičkih lica S obzirom da je pojedinac mogao biti slobodan ili rob, rimski građanin, latin ili peregrin, na čelu porodice ili samo njen član razlikovala su se tri statusa: status libertatis, status civitatis i status familiae. Status libertatis Rimski pravnik Gaj započinje izlaganje o statusnom pravu konstatacijom da su svi ljudi ili slobodni ili robovi (D.1.5.3). Ipak, rimski pravnici ističu da su se ljudi po prirodnom pravu rađali slobodni (Ulpianus, D.1.1.4), a da je ropstvo ustanova ius gentiuma po kojem se neko, suprotno prirodi, podvrgava tuđoj vlasti (Florentinus, D.1.5.4.1). Rob (servus, homo, puer) nije pravni subjekt, nego samo objekt prava (stvar). Nema ni pravnu, ni poslovnu sposobnost. Rob može poboljšati položaj svog gospodara, ali ga ne može ni pogoršati. Rob nije sposoban da ima imovinska, niti porodična prava. Sve što bi rob stekao, ma na koji način, pripadalo je njegovom vlasniku. Osnovni izvori ropstva bili su: rođenje od majke robinje, zarobljavanje u ratu i oduzimanje slobode radi kazne. Ropstvo je moglo prestati puštanjem na slobodu (znanumission) Oslobođeni rob (libertus, libertinus) ostajao je u odnosu zavisnosti prema bivšem gospodaru (patronus) obavezujući se na mnogobrojne dužnosti. Hršćanski carevi uveli su crkveni oblik puštanja na slobodu manumissio in ecclesia (pred sakupljenom opštinom i sveštenicima) na osnovu kojeg je oslobođenik postajao rimski građanin. U drugoj polovini razdoblja Republike, poslovi bogatih robovlasnika postajali su sve bogatiji i raznovrsniji, tako da ih više nisu mogli sami obaviti. Zato su za obavljanje određenih poslova bili prinuđeni da se koriste robovima i podčinjenim osobama. Osim toga, često su robovima i podčinjenim osobama!? davali određeni deo imovine na samostalno upravljanje i raspolaganje, tzv. Peculium Prirodna obligacija (obligatio naturalis) je plativa, ali civilnopravno neutuživa obligacija. Rob je mogao da plati iz pekulijarne imovine ono što je dugovao, ali nije mogao biti tužen. Takvo shvatanje otvorilo je novi problem u poslovanju jer su lica koja bi sklopila posao s robom ili s licem alieni iuris bile u nepovoljnom položaju jer nisu mogle sudskim putem da naplate potraživanje iz tog posla. Izlaz iz takve situacije našlo je pretorsko pravo tako što je u najčešćim i tačno određenim slučajevima dopustilo poveriocu tužbe protiv gospodara. Nazvane su actiones adiecticiae qualitatis, jer se pored odgovornosti osobe koja je sklopila posao, uvodi i odgovornost imaoca vlasti. !? Fictio je pravna činjenica koja se smatra istinitom, premda stvarno nije istinita i ne postoji u određenom trenutku. 59 imovinskopravnom položaju osoba alieni iuris, robova i oslobođenih v. Micolier, G., Pćcule et Capacitć Patrimoniale. Etude sur le pčcule, dit profectice, depuis 1" čdit “de peculio" jusqu" a la fin de 1' ćpoque classique, Lyon, 1932; Mantello, A., “Beneficium"? servile — “debitum" naturale I, Milano, 1979; Fabre, G., Libertus. Recherches sur les rapports patron — affranchi ala fin de la R6publique Romaine, Paris. 1981; Di Porto, A., Impresa colletiva e schiavo “manager in Roma antica (II se. a.C. — HI sec. d. €.), Milano, 1984; Waldstein, W., Operae libertorum. Untersuchungen zur Dienstpflicht freigelassener Sklaven, Stuttgart, 1986; Kirschenbaum, A., Sons, Slaves and Freedmen in Roman Commerce, Jerusalem/Washington, D.C., 1987; Aubert, J.-J., Business Managers in Ancient Rome. A social and Economic Study of Institores, 200 B. C. —A. D. 250, Leiden, 1994; Melluso, M., Za schiavitii nell' eta Giustinianea — disciplina giuridica e rilevanza sociale, Paris, 2000; Chiusi, T. J., Contributo allo studeo dell" editto “de tributoria actione", Roma, 1993; Ista, Die actio de in rem verso im romischen Recht, Miinchen, 2001; Rainer, J. M ./Sčliner, A., Corpus der romischen Rechtsquellen zur antiken Sklaverei, Stuttgart, 2000; Miceli, M., Sulla struttura Jormulare delle actiones adiecticiae qualitatis, Torino, 2001. 30 Status civitatis S obzirom na status civitatis slobodni stanovnici Rima mogli su biti: rimski građani (cives), Latini i peregrini. Vremenom se rimsko pravo građanstva širilo tako da je krajem razdoblja Republike Latinima priznat civitet, a car Karakala je 212. godine svim slobodnim stanovnicima carstva podelio pravo građanstva. Rimski građanin postaje se rođenjem od roditelja Rimljana ili od oca Rimljanina i majke Latinke s ius conubii, manumisijom po civilnom pravu, dodeljivanjem građanstva pojedinačnom odlukom ili zakonom (donatio civitatis). Gubi se: progonstvom, preseljenjem u provincije i dobijanjem prava građanstva u drugom građu. Građanin koji ima punu pravnu sposobnost (civis optimo iure) je pater familias koji ima: rimsku porodičnu vlast (patria potestas, manus, tutela), na području javnog prava pripadaju mu aktivno biračko pravo (ius suffragii) i pasivno biračko pravo (ius honorum), na području privatnog prava ima: pravo da stiče imovinska prava civilnog prava, naročito pravo svojine (dominium ex iure Quiritium); testamentalnu sposobnost, tj. pravo da sačini testament po civilnom pravu i da bude postavljen za naslednika (testamenti factio activa et passiva); sposobnost da sklapa imovinskopravne poslove civilnog prava (ius commercii); svojstvo da bude stranka u građanskom postupku (ius agendi); pravo da sklopi punovažan brak po civilnom pravu (ius conubii); tria nomina (praenomen — lično ime, nomen — porodično prezime, cognomen — nadimak). Posle pobede Hrišćanstva, jevreji, jeretici, pagani bili su ne samo kazneno proganjani već i građanskopravno ograničavani posebno u oblasti naslednog prava. Žene nisu nikada smatrane ravnopravnim s muškarcima. Trajno su bile lišene prava učešća u političkom i javnom životu jer nisu imale ni aktivno ni pasivno biračko pravo. Položaj žena bio je bolji u oblasti privatnog prava iako su i na tom području postojala ograničenja: žena nije mogla da bude na čelu porodice, nije mogla biti svedok kod formalističnih poslova, nije mogla da bude postavljena za naslednicu najbogatijih građana, niti da zastupa nekoga na sudu i sl. Gubitak, odnosno umanjenje građanskih prava bilo je predviđeno kao sankcija zbog nedopuštenog i nečasnog ponašanja Nečasnim osobama smatrani su građani koji su učinili nečasno delo zbog kojeg su ipso iure ili na temelju odluke suda proglašeni nedostojnim određenih prava. Infamia immediata (neposredna nečasnost) nastupala je ipso iure u slučajevima lažnog stečaja, bigamije, dvostrukih veridbi, bluda kod žena, sramotnog otpusta iz vojske, bavljenja ozloglašenim zanimanjima (gladijatora, preduzetnika gladijatorskih igara, glumaca). Infamia mediata (posredna nečasnost) bila je posledica osude za delikte fiwrtum, rapina, iniuria, dolus, kao i za osude iz odnosa tutorstva, nasledstva, fiducije, mandata i ortakluka jer je smatrano da su iznevereni odnosi posebnog poverenja. Za razliku od infamije koja se temeljila na pravnim propisima (infamia iuris), postojala je i infamia facti ili turpitudo, koja je dovodila do umanjivanja građanskih prava po odluci državnih organa. Posledice infamije bile su gubitak aktivnog i pasivnog biračkog prava, nemogućnost sklapanja braka s osobama rođenim u slobodi, nesposobnost biti advokat ili zastupnik u sporu. Status familiae Pored statusa libertatis i statusa civitatis za određivanje pravne i poslovne sposobnosti rimskih građana veliku važnost imao je položaj osobe unutar porodice (status familiae). S obzirom na porodični status rimski građani delili su se na samostalna lica (personae sui iuris) i lica podložna očinskoj vlasti (personae alieni iuris). Podela članova porodica na lica sui iuris i lica alieni iuris predstavlja jedno od bitnih obeležja rimske patrijarhalne porodice zasnovane na izraženoj vlasti porodičnog starešine (patria potestas). Pater Jamilias bio je jedina osoba sui iuris u porodici, a svi ostali članovi porodice bez obzira na pol i uzrast bili su osobe alieni iuris. Podčinjene osobe mogle su zaključiti brak, imale su aktivno i pasivno biračko pravo, ali sve dok im je pater familias bio živ, bile su bitno uskraćene pri sklapanju pravnih poslova. Zavisne osobe nisu mogle da stiču imovinu za sebe i sve što bi stekle, na bilo koji način, pripadalo je po civilnom pravu porodičnom starešini. Nisu mogle da obavezuju nosioca vlasti. Pater familias mogao je da plati njihove dugove, ali nije morao jer su njihove obaveze imale karakter prirodnih obligacija (neutuživih tražbina). Capitis deminutio Pravni položaj pojedinog lica (status) nije morao biti isti tokom celog života; mogao se i poboljšati i pogoršati. Gubitak i neke oblike promene statusa rimski pravnici nazivaju capitis deminutio. Najteži gubitak je capitis deminutio maxima (gubitak slobode, odnosno gubitak statusa libertatis) ili građanska smut koja je povlačila potpuni gubitak pravne sposobnosti, što uključuje gubitak svojstva rimskog 31 građanina i gubitak pripadnosti rimskoj porodici. Nastajala je kao posledica osude na najteže kazne po kojima je osuđenik postajao rob države (servus poenae), a državi je pripadala i njegova imovina. Capitis deminutio media (gubitak rimskog prava građanstva) nastupila bi kada bi se rimski građanin iselio u latinsku koloniju, i osudom na kaznu progonstva (aquae et ignis interdictio), koja je kasnije ublažena deportacijom (deportatio) i relegacijom (relegatio) kojima je određivano prinudno mesto boravka. Capitis _ deminutio_minima (gubitak, odnosno promena porodičnog statusa) nastupala je kao posledica usvojenja (adoptio i arrogatio), zaključenjem manus braka i emancipacijom. Dovodila je do gašenja kontraktnih obligacija i nekih ličnih prava. Dodeljivanjem rimskog prava građanstva svim slobodnim stanovnicima Carstva i potiskivanjem agnatskog srodstva kognatskim, izgubile su capitis deminutio media i capitis deminutio minima u Justinijanovom pravu svaki značaj. Deliktna sposobnost Rimski pravnici razmatrali su pitanje deliktne sposobnosti (sposobnost odgovaranja za vlastite protivpravne radnje) nezavisno od pitanja pravne i poslovne sposobnosti. Za njih je deliktno sposobno svako fizičko lice, bez obzira da li se radi licima swi iuris ili alieni iuris, robovima ili životinjama. Zato su obaveze nastale iz delikata vezivane za fizičko lice počinioca delikta. Ako je delikt počinilo pravno i poslovno sposobno lice, oštećeni je morao protiv njega da podigne tužbu i da zahteva odgovarajuću naknadu. Međutim, po pravilima o noksalnoj odgovornosti, za delikte podčinjenih lica i robova odgovarao je njihov pater familias. Tužba se podizala protiv gospodara, odnosno imaoca vlasti pod čijom su se vlašću rob ili lice alieni iuris nalazili u trenutku podizanja tužbe, a ne u trenutku počinjenja delikta. Takvo shvatanje posledica je načela da deliktna odgovornost prati počinioca, bez obzira na eventualne promene u njegovom statusu (noxa caput sequitur). Slično se primenjivalo i u slučajevima kada bi životinja nanela štetu. Vlasnik je mogao da plati iznos štete ili da preda životinju. Tužba se zvala actio de pauperie. Pravna lica Pravna lica (persona _iuridica, persona_moralis) je društvena tvorevina kojoj je pravni poredak priznao svojstvo subjekta prava. Za postojanje pravnog lica kao subjekta u pravu potrebno je da postoji: grupa ljudi, određena imovina s određenom namenom (ciljem) i priznanje svojstva subjekta prava od strane pravnog poretka Rimski pravnici su uočili nezavisnost subjektiviteta pravnog lica od subjektiviteta lica koje je čine. S obzirom na supstrat stvaranja i delovanja (osnovu, podlogu) pravnog lica dele se na: universitates personarum (korporacije) i universitates rerum (zavode i zadužbine). Korporacija (universitas_personarum) je organizovani kolektiv fizičkih lica koji je samostalni pravni subjekt drugačiji od pojedinaca koji su članovi korporacije. Iako i korporacija ima svoju imovinu, njen je supstrat udruženje fizičkih lica. Promenom članova ne menja se identitet korporacije. Rimljani su državu (populus Romanus), gradske opštine (municipia) i mnoga udruženja (collegia) tretirali kao lica obuhvatajući ih najčešće nazivom universitas. Rimska država bila je subjekt javnog prava kao nosilac državne vlasti, ali i subjekt privatnog prava kao nosilac privatnopravnih imovinskih vlasti; mogla je da stiče imovinu i da nasleđuje. Gradske opštine (municipia) postale su takođe subjekti privatnog prava. Mogle su tužiti i biti tužene u vezi s poslovima oko njihove imovine, oslobađati robove, primiti nasledstvo. Zastupao ih je actor ili syndicus. Nakon Konstantina i Hrišćanska crkva je stekla svojstvo pravnog lica. Universitates rerum (zadužbine) su imovinske mase namenjene određenoj svrsi kojima je pravni poredak priznao svojstvo subjekta prava. Suština njihovog pravnog svojstva je sama imovinska masa. Imovinom zadužbina upravljaju njihovi organi. To su bile državne ustanove namenjene raznim društvenim i dobrotvomim svrhama: bolnice, sirotišta, starački domovi, skloništa za siromašne. U Hrišćansko doba takve institucije nazivaju se piae causae. Njihovom imovinom upravljala je crkvena opština. 32 doba klasičnog prava pod očinsku vlast ulazila sva deca čiji su roditelji bili rimski građani i koja su rođena za vreme trajanja zakonitog rimskog braka (matrimonium legitimum). Očinska vlast se u tim slučajevima zasnivala putem pravnih poslova, odnosno usvojenjem. Usvojenje je način zasnivanja očinske vlasti na temelju pravnog posla. Vršilo se u obliku adrogacije i adopcije. Adrogatio (arrogatio) je stariji oblik usvojenja, vršen na svečani način pred kurijatskom skupštinom, kojom je predsedavao vrhovni sveštenik (pontifex maximus). Mogao se adrogirati samo odrasli muškarac sui iuris, koji bi aktom adrogacije pretrpeo capitis deminutio minima. Time bi adrogirani zajedno sa ostalim članovima porodice i porodičnom imovinom potpadao pod očinsku vlast adroganta. Adoptio je usvojenje osobe alieni iuris. Adopcija se vršila privatnim aktom starog i novog porodičnog starešine: adoptirani je najpre putem prividne prodaje (trostruke prividne mancipacije ako se radilo o muškoj osobi, odnosno jednostruke prividne mancipacije za žensku osobu) osobađan ranije očinske vlasti i porodičnog kulta, a potom je, pred magistratom u formi in iure cessio, donošena odluka o zasnivanju nove očinske vlasti. Kasnije se adopcija vršila na temelju carevog reskripta ili pred nadležnim državnim organom. Justinijanovo pravo uvelo je dobnu razliku od 18 godina između adoptanta i adoptiranoga. Legitimatio (pozakonjenje) je način zasnivanja očinske vlasti uveden u postklasičnom razdoblju za vladavine Konstantina. Vanbračna deca mogla su dobiti položaj bračne dece na tri načina: 1. naknadnim sklapanjem braka vanbračnih roditelja, 2. stupanjem vanbračnog deteta u službu kurijala (curiales ili decuriones su svojom imovinom odgovarali državi za porez koji je njihova opština morala da prikupi) i 3. carevim reskriptom. Prestanak očinske vlasti Smrću imaoca vlasti sinovi su postajali lica sui iuris i time dobijali status porodičnog starešine, bez obzira koliko su bili stari. Pater familias može da bude čovek bez dece, pa i novorođenče ako je sui iuris. Žena u manus braku takođe je postajala sui iuris, ali je potpadala pod tutorstvo. Isti učinak kao prirodna smrt imala je capitis demunutio maxima, media i minima. Najčešći slučaj prestanka očinske vlasti za života porodičnog starešine bila je emancipacija ili otpuštanje iz očinske vlasti po volji nosioca vlasti. Emancipatio je poseban, dobrovoljan način prestanka očinske vlasti u obliku pravnog posla U Justinijanovom pravu patria potestas prestaje ako sin obavlja visoke javne funkcije. Brak (matrimonium, nuptiae) Oblici sklapanja braka Rimski brak (matrimonium, nuptiae između muškarca i žene. Za zaključenje pravovaljanog rimskog braka!* (matrimonium iustum, iustae nuptiae) morali su da budu ostvareni sledeći konstitutivni elementi: ius conubii, affectio maritalis, pubertas bračnih drugova i pravom predviđena forma. Pravo da zaključe zakoniti rimski brak imale su samo osobe kojima je bilo priznato ius conubii, a to su bili samo rimski građani i stari Latini (Latini veteres). Valjani brak mogle su da zaključe samo osobe koje su imale nameru da zasnuju upravo bračnu zajednicu (affectio maritalis). Affectio maritalis je volja živeti kao muž i žena. Nije bilo dovoljno pokazati tu volju samo pri sklapanju braka, nego je ona morala biti trajna, kao i činjenica zajedničkog življenja. U brak su mogle da stupe samo radno sposobne osobe: žene s navršenih 12 i muškarci sa 14 godina starosti. Brak je bio zabranjen između krvnih srodnika u ravnoj liniji srodstva, a u pobočnoj liniji u staro doba bio je isključen između srodnika u sedmom stepenu srodstva, a u klasičnom razdoblju do četvrtog stepena. 18 Gaudemet, J., Le mariage en occident, Paris, 1987; Treggiari, S., Roman Marriage. Iusti coniuges from the Time of Cicero to the Time of Ulpian. Oxford, 1991; Piro, I., “ Usu" in manum convenire, Napoli, 1994; Evans Grubbs, J., Law and Family in Late Antiquity. The Emperor Constantine 's Marriage Legislation, Oxford, 1995; Eisenring, G., Die romische Ehe als Rechtsverhciltnis, Wien, 2002; Astolfi, R., 11 matrimonio nel diritto romano preclassico, Padova, 2000. 35 Oblik sklapanja braka zavisio je od toga da li se brakom nameravala zasnovati muževljeva vlast (odnosno vlast šefa _u porodici) nad ženom (matrimonium cum manu), ili te namere nije bilo (zmatrimonium sine manu). Brak s manusom (matrimonium cum manu) zaključivan je u formama: confarreatio, cočmptio i usus. Confarreatio je bio svečani način sklapanja braka dostupan samo patricijima. Cočmgptio je prividna kupovina žene u formi mancipacije. Najčešći i najjednostavniji način zaključenja braka bio je usus (zajednički život). Nakon što bi žena provela godinu dana u muževljevoj kući, zasnivan je manus muža ili njegovog kućnog starešine. Ako se to želelo izbeći, žena je morala pre isteka propisanog roka da provede tri dana van muževljeve kuće (usurpatio trinoctii). Taj način zaključenja braka preovladavao je u klasičnom pravu. Zaključenje braka izazivalo je određene posledice i u ličnim i u imovinskim odnosima bračnih drugova. U braku cum manu žena je raskidala agnatsku vezu sa svojom porodicom i potpadala pod očinsku vlast muža, odnosno muževljevu vlast ako je taj bio alieni iuris. Dobijala je isti položaj kao i ostala ženska deca (agnatske kćeri - filiae loco), čime joj je omogućeno nasledno pravo u muževljevoj porodici. Kao osoba alieni iuris, žena u manus — braku bila je imovinskopravno nesposobna. Imovina koju je imala pre braka i sve što bi stekla za vreme trajanja braka, pripadalo je novom imaocu vlasti. Pater familias nije smeo da proda u ropstvo ženu koja je bila pod njegovom vlašću, a mogao juje usmutiti samo u slučaju preljube i pijanstva. Počev od razdoblja principata sve više preovladava brak bez manusa (matrimonium sine manu). Za nastanak tog braka pravo nije tražilo ispunjenje nekih formalnosti. Bila je dovoljna faktička zajednica života bračnih drugova i njihova želja (affectio maritalis) da se ta zajednica smatra brakom. Brak sine manu nije uticao na pravnu i poslovnu sposobnost žene. Ona je i dalje zadržavala agnatsku vezu sa prethodnom porodicom, odnosno ostajala je sui iuris ako je to bila u času zaključenja braka. Zadržavala je zakonsko nasledno pravo u staroj porodici. Imovinska samostalnost žene podstaknuta je režimom odvojenih dobara. U braku sine manu važilo je načelo klasifikovane imovine. Ako je žena bila sui iuris, zadržavala je i dalje svoju imovinu, aako je bila alieni iuris sticala je za svog imaoca vlasti. Prestanak braka Brak je prestajao smrću, usled capitis deminutio maxima i media i razvodom. Ako je brak prestao smrću muža, žena je morala da čeka najmanje 10 meseci pre sklapanja novog braka (tempus lugendi — vreme tugovanja) kako bi se sprečilo mešanje krvi (turbatio sanguinis), tj. problem utvrđivanja očinstva deteta rođenog u novom braku. Hrišćanski carevi su proširili tempus lugendi i na slučaj razvoda braka i produžili rok na 12 meseci. Već od starih vremena brak je mogao biti razrešen razvodom (divortium). Brak s manusom imali su pravo razvesti muž ili njegov pater familias. Za razvod nisu zahtevani nikakvi posebni razlozi ni uslovi osim što je forma raskida braka morala biti analogna formi zaključenja: brak zaključen u formi confarreatio razrešavan je u formi diffareatio, brak sklopljen putem cočmptio razrešavan je prividnom prodajom žene, tj. putem remancipatio, a brak zaključen u formi ususa stvarnim prekidanjem bračne zajednice. Hrišćanska crkva se trudila da učvrsti bračnu zajednicu zbog čega se počev od Konstantina propisuju razlozi zbog kojih se može razvesti brak, a potom i kazne za razvod bez zakonom priznatog razloga. Veridba (sponsalia); miraz (dos); darovanje pre braka (donatio ante nuptias) Verdiba (sponsalia) je uzajamno obećanje budućeg zaključenja braka. U starije vreme veridba se sklapala u svečanom obliku stipulacije zvanom sponsio. Veridbe su sklapane prostim sporazumom. U istočnom delu Carstva bilo je uobičajeno ugovoriti posebno obeštećenje za slučaj raskida veridbe u vidu kapare (arrha sponsalicia Još od najstarijih vremena postojao je običaj davanja miraza (dos). Miraz (dos) je imovinski doprinos koji su žena, njen pater familias ili srodnici davali mužu radi lakšeg izdržavanja porodice. U početku je to bila moralna obligacija, a od Avgusta je postala pravna obligacija žene ako je bila swi iuris, odnosno njenih predaka. U Justinijanovom je pravu u korist žene bila ustanovljena prećutna hipoteka na celokupnoj muževljevoj imovini radi osiguranja miraza, a pripadala joj je i vlasnička tužba (rei vindicatio) za potraživanje miraznih stvari. U vreme cara Konstantina raširen je običaj darovanja pre braka. Donatio ante nuptias (u Justinijanovom pravu donatio propter nuptias) je dar koji je verenik ili njegov pater familias davao verenici očekujući da će nameravani brak biti zaključen. Darovana imovina odgovarala je vrednosti miraza, služila je istoj svrsi kao i miraz i bila izjednačena s režimom miraza, zbog čega se nazivala contrados. Darovanom imovinom upravljao je muž, a njegovom smrću pripala bi deci, ali je žena imala pravo uživanja. Justinijan je odredeo da taj dar može da se ustanovi i za vreme trajanja braka (donatio propter nuptias). 36 III - RIMSKI GRAĐANSKI POSTUPAK (IUS QUOD AD ACTIONES PERTINET) Prvo poglavlje RAZVITAK RIMSKOG GRAĐANSKOG POSTUPKA Pojam građanskog postupka; specifičnosti rimskog prava Radi ostvarivanja osnovnih vrednosti i načela u pravu: zakonitosti, pravne sigumnosti i svrsishodnosti, mora da postoji mogućnost prinudnog ostvarenja prava. Ukoliko se pravni subjekti ne ponašaju u skladu s dispozicijama sađržanima u pravnim normama (tj. u skladu s normama materijalnog prava, npr. obligacionog, porodičnog, krivičnog, radnog prava) primenjuje se sankcija kao način prinudnog ostvarivanja prava. Krivični postupak primenjuje se za krivična dela koja goni i kažnjava država jer ih smatra društveno opasnim, odnosno napadom na osnove državnog i društvenog uređenja. Građanski postupak" primenjuje se u slučaju kada pravni sistem smatra nepoštovanje pravne norme povredom privatnih interesa pojedinaca koja izaziva samo spor između građana kao pojedinaca. To znači da titulari odlučuju hoće li tražiti pravnu zaštitu putem suda: nemo iudex sine actore (nema suda bez tužilaca); ne procedat iudex ex officio (sud ne pokreće postupak po službenoj dužnosti). Pokretanje postupka obeleženo je opštim načelom građanskog prava - načelom dispozitivnosti (načelom slobodne inicijative stranaka ili načelom stranačke autonomije). Pravna zaštita povređenog prava mogla se ostvariti samo ako je za takav slučaj postojala posebna tužba (actio). Bez unapred predviđene konkretne tužbe, materijalnopravni zahtev nije smatran ni postojećim ni opravdanim po civilnom pravu. Rimsko pravo nije poznavalo tužbu u današnjem smislu kao opšte procesno sredstvo pravne zaštite koje može da se upotrebi za zaštitu bilo kojega prava. Stav rimskog prava bio je suprotan: tužba je imala prioritet i bila je osnova materijalnog prava. Klasični pravnik Celsus definisao je tužbu kao procesno pravni zahtev.“ Rimski građanski postupak prošao je kroz tri oblika: legisakcijski, formularni i ekstraordinarni. U starom pravu vredeo je legisakcijski postupak; od II v.p.n.e. uporedo je do Avgusta u upotrebi i formularni postupak, a u razdoblju postklasičnog prava postepno se uvodi ekstraordinarni postupak, koji je od III veka postao jedini način presuđivanja u građanskim pamicama. Postojala je mogućnost rešavanja sporova mimo suda. Da bi izbegle formalnosti i nelagodnosti redovnog postupka, strane su se mogle dogovoriti da će spor da reše polaganjem zakletve (pactum iurisiurandi), i da će spor da dobije ona strana koja uspe da zaštiti svoje pravo. Drugi način rešavanja spora je bio vansudski i odvijao se na taj način što su strane najpre međusobno sklapale kompromis 1% Važnija literatura o rimskom građanskom postupku: Wenger, L., Iustitutionen des romischen Zivilprozefirechts, Miinchen, 1925; Magdelain, A., Les actiones civiles, Paris, 1954; Pugliese, G., /l processo civile romano, Vol. I-II, Roma, 1962/3; Jahr, G., Litis contestatio: Streitbezeugung und Prozefsbegriindung im Legisaktionen — und im Formularverfahren, Koln, 1960; Zilletti, U., Studi sul processo civile giustinianeo, Milano, 1965; Luzzatto, G. L., // problema d' origine del processo extra ordinem, Bologna, 1965; Biscardi, A., Lezioni sul processo romano antico e classico, Torino, 1968; Wolf, J. G., Die litis contestatio im romischen Zivilproze/3, Karlsruhe, 1968; Simon, D., Untersuchungen zum Justinianischen Zivilproze/3, Miimchen, 1969; Behrends, O., Der Zwolfiafelprozef: zur Geschichte des romischen Obligationenrechts, Gčttingen, 1974; Selb, W., Formeln mit unbestimmter intentio iuris: Studien zum Formelaufbau, Wien, 1974; Kelly, J. M., Studies in the civil judicature of the Roman Republic, Oxford, 1976; Nicosia, G., II processo privato romano, Torino, 1986; Albanese, B., // processo privato romano delle legis actiones, Palermo, 1987; Lemosse, M., Cognitio. Etude sur le role du juge dans l'instruction du proces civil antique, Paris, 1994; Kaser, M./Hackl, K., Das romische Zivilprozefrecht, Munchen, 1996; Pergami, F., 2 appello nella legislazione del tardo impero, Milano, 2000; Mercogliano, F., Actiones ficticiae, Napoli, 2001. 2 (D.44.7.51: “Nihil aliud est actio quam ius quod sibi debeatur iudicio persequendi.). 37 zadatak bio je da ispita tačnost činjeničnih navoda stranaka i poštujući načela materijalne istine i slobodnog uverenja. Svaka presuda u formularnom postupku glasila je na određeni iznos novca (condemnatio pecuniaria). Ako je tužbeni zahtev glasio na određenu stvar (certam rem), tuženik je mogao pre donošenja presude da preda stvar (clausula arbitraria). Formula Formula je kratka pismena beleška koju je sastavljao pretor pred kraj postupka in iure. Sadržavala je bitne elemente spora i uputstava sudiji kako će doneti presudu s obzirom na rezultat dokaznog postupka. Za formulu se često koristio naziv “ iudicium", a kasnije i “actio". Svaka formula imala je obavezne (nužne, bitne) delove. To su: intentio, demonstratio, condemnatio i adiudicatio. Formula je započinjala imenovanjem sudije (iudicis nominatio) kojem je formula upućivana (Titius iudex esto). Intentio je deo formule koji je sadržavao tužbeni zahtev. To je bio osnovni deo svake formule. Tužiočev zahtev mogao je biti određen (intentio certa), npr. kada je tuženik dugovao određenu sumu novca ili određenu stvar, a mogao je biti i neodređen (intentio incerta) kada je ostavljano sudiji da sam proceni na koliki iznos će osuditi.?' Demonstratio, je deo formule u kojem je bliže objašnjavan predmet spora kod obligacionih tužbi s intentio incerta (u tužbama s neodređenim zahtevom). Navode se pravni i činjenični fakti koji mogu da posluže sudiji da tačno utvrdi tužiočev zahtev. Condemnatio je nalog sudiji da u skladu s rezultatima dokaznog postupka oslobodi ili osudi tuženika. Ako se radilo o tužbi na određeni iznos (actio certa), tuženik je osuđivan na taj iznos, a ako se radilo o tužbi na neodređeni iznos (actio incerta), sudija je imao ovlašćenje da sam proceni na koliki će iznos osuditi tuženika. Adiudicatio je deo formule u deobnim tužbama. Javljala se umesto kondemnacije i predstavljala je sudijsko ovlašćenje da reši suvlasničke odnose Neobavezni (vanredni, nebitni) delovi formule služili su za ograničavanje ili otklanjanje tužbenog zahteva. Praescriptio je stavljana na početak formule i sudija je trebao da se uveri u njenu ispravnost pre započinjanja glavne rasprave Exceptiones ili prigovori su činjenice na koje se tuženik pozivao i koje su činile tužbeni zahtev neopravdanim iako je on možda zaista postojao. Ukoliko se tužilac ne bi saglasio s prigovorom, mogao je da iznese prigovor na tuženikov prigovor koji se naziva replicatio. Na replikaciju tuženik je mogao da istakne duplicatio (prigovor na repliku, exceptio replicationis). Ekstraordinarni postupak (extraordinaria cognitio) Pored redovnog formularnog postupka uveden je novi, posebni (extra ordinem) postupak. Taj je postupak od vremena Dioklecijana postao jedini obavezni postupak. Sve procesne radnje obavljane su pred državnim činovnicima u zatvorenom prostoru bez prisustva javnosti. Sudije su od stranaka bile podeljene zavesama i rešetkama. Nema više dvostepenog postupka na in iure i apud iudicem. Ekstraordinarni postupak započinjao je tako što je tužilac podnosio pismenu tužbu sudu ili bi je izložio u sudski zapisnik. Sud je tužbu dostavljao tuženiku obavezujući ga da na nju odgovori i da se pojavi na raspravi. Ako jedna od stranaka ne bi došla pred sudiju, sudija je nakon tri odlaganja mogao da sprovede postupak i donese presudu. Takva je presuda postajala odmah izvišna jer stranka koja se nije pojavila na raspravi nije imala pravo žalbe (contumax non appellat). Nakon što bi utvrdio svoju stvarnu i mesnu nadležnost, sudija je proglašavao da je postupak počeo. Taj trenutak nazivao se [itis contestatio. Litiskontestacija u ekstraordinarnom postupku nije imala ni konsumptivni ni novacijski učinak. Stvarna nadležnost suda, tj. pitanje koja vrsta suda ima pravo i obavezu da reši određeni spor rešavano je s obzirom na vrstu i visinu pravnog zahteva i s obzirom na strane u sporu. Sporove manje vrednosti rešavali su niži sudovi (iudices pedanei), a za sporove vrednosti veće od 300 zlatnih solida bili su nadležni upravitelji provincija i gradski prefekti. Najviši sudski organ bio je car, odnosno prefekt pretorijanske garde (praefectus praetorio) koji je sudio u carevo ime. Postojali su i sudovi s posebnom stvarnom nadležnošću: vojni, crkveni, financijski. *' Za oznaku tužioca korišćena je skraćenica A.A. (Aulus Agerius, od agere — tužiti), a za tuženika N.N. (Numerius Negidius, od numerare — odbrojati, isplatiti i negare — poricati: onaj koji poriče da mu je isplaćeno). 2400+ Mesna nadležnost suda, tj. pitanje koji je od više istovrsnih sudova nadležan da presudi određeni spor, mogla je da bude određena voljom stranaka (forum prorogatum); ukoliko se strane nisu sporazumele, mesna nadležnost suda određivana je prema domicilu tuženika (actor sequitur forum rei), a u pojedinim slučajevima mogli su biti mesno nadležni drugi sudovi, npr.: u sporovima o nepokretnostima, mesno nadležan bio je sud mesta gde se nepokretnost nalazila (forum rei sitae), ili sud mesta gde je trebalo izvršiti ugovor (forum adimpleti contractus); kada se radilo o deliktima mesno nadležan sud bio je sud mesta gde je delikt počinjen (forum delicti commissi). Nakon izvišene litiskontestacije započinjao je dokazni postupak u kojem su bila dopuštena sva dokazna sredstva. Sudija je bio ovlašćen da zahteva i druge dokaze osim onih koje su strane iznele. Carevi su doneli pravila o oceni dokazne vrednosti pojedinih dokaznih sredstava po kojima je sudija, bez obzira na svoje uverenje, morao da smatra nešto dokazanim ili nedokazanim (tzv. teorija formalnih dokaza, odnosno načelo legalne ocene dokaza). Nakon završenog dokaznog postupka sudija je morao da donese presudu najkasnije u roku od tri godine od započinjanja postupka. Presuda (sententia) je morala da bude u pisanom obliku i da sadrži obrazloženje u kojem je sudija iznosio osnovne razloge kojima se rukovodio u donošenju presude. Presuda više nije morala uvek da glasi na određenu sumu novca. Ako se radilo o potraživanju tačno određene stvari, mogla je da glasi na samu stvar (ad ipsam rem). U ekstraordinarnom postupku strane su dobile pravo žalbe (appellatio) hijerarhijski višem organu (izuzev za presudu koju bi doneo car ili praefectus praetorio). Po proteku paricijskog roka od četiri meseca u kojem je dužnik trebao dobrovoljno da izvrši obavezu iz presude, tužilac je bio ovlašćen da zahteva izvršenje sudskim putem s actio iudicati. e41e Drugo poglavlje Sredstva za zaštitu subjektivnih prava Tužba (pojam i vrste) Tužba je sredstvo za zaštitu subjektivnog interesa. Bez tužbe nema pamice (Nemo iudex sine actore). Tužba je parnična radnja kojom tužilac zahteva pružanje pravne zaštite određenog sadržaja. Tužilac traži pravnu zaštitu od suda s obzirom na tuženika za koga tvrdi da se prema njemu nalazi u određenoj građanskopravnoj obavezi koju neće dobrovoljno da ispuni. Rimski pravnik Celsus definisao je tužbu (actio) kao pravo da sudskim putem zahtevamo ono što nam pripada. 1. Osnovna podela tužbi u vreme formularnog postupka bila je na actiones civiles i actiones honorariae. Civilne tužbe (actiones civiles) su tužbe koje su ustanovljene Zakonikom XII tablica i kasnije donesenim zakonima. Tužbeni zahtev zasnovan je na propisima civilnog prava. Te tužbe bile su in ius conceptae. . Pretorske ili honorarne tužbe (actiones honorariae) ustanovljene su pretorskim ediktom ili ediktom kurulskih edila. Bilo je četiri vrste honoramih tužbi: actiones utiles, actiones ficticiae, actiones in factum i actiones per transpositionem. Actiones utiles su proširene civilne tužbe koje je pretor po analogiji iz razloga korisnosti (utilis causa) primenjivao i na slične slučajeve iako za njih nisu bile predviđene. Tužbe koje su im služile kao uzor nazivale su se actiones directae. Actiones ficticiae su tužbe kod kojih je magistrat nalagao sudiji da smatra kao da postoji neki važan element, koji zaista nije postojao i zbog čega nije bila moguća primena civilne tužbe? Actiones in factum su tužbe koje je pretor dopuštao već na osnovu neke činjenice, ne pozivajući se na civilno pravo. Zato su te tužbe in factum conceptae. To je najvažnija grupa pretorskih tužbi jer ih je pretor davao u svim slučajevima kada su načela poštenja i poverenja (bona fides) i pravičnosti (aequitas) nalagali da se pruži pravna zaštita određenom odnosu koji nije bio predviđen po civilnom pravu. Actiones per transpositionem (tužbe s promenjenim subjektima) su tužbe kod kojih se u intenciji pojavljivalo jedno lice, a u kondemnaciji drugo. 2. Actiones in rem — actiones in personam. Jedna od osnovnih podela tužbi u rimskom pravu bila je na actiones in rem i actiones in personam. Actiones in rem su tužbe kojima su bila zaštićena apsolutna prava (npr. pravo svojine) i mogle su se podići protiv svakoga. Actiones in personam su tužbe kojima su bila zaštićena obligaciona (relativna) prava i mogle su se podići samo protiv određene osobe. 3. Actiones stricti iuris — actiones bonae fidei. Actiones stricti iuris su tužbe za zaštitu formalističnih apstraktnih kontrakata starog civilnog prava. Actiones bonae fidei su tužbe kojima su zaštićeni obligacioni odnosi zasnovani na načelima dobre vere (bona fides) i pravičnosti (aequitas). Sudija je kod presude povodom takvih odnosa morao da ispita sve okolnosti koje su pratile zaključenje pravnog posla. 4. Actiones poenales — actiones reipersecutoriae — actiones mixtae. Actiones poenales su tužbe koje su imale kazneni karakter jer je putem njih tužilac zahtevao od dužnika isplatu kazne zbog učinjenog delikta. Glasile su na dvostruki, trostruki ili četvorostruki iznos vrednosti stvari. 5. Actiones privatae — actiones populares. Actiones privatae služile su za zaštitu privatnih interesa, tj. mogle su ih podići samo one osobe koje su zahtevale zaštitu vlastitih subjektivnih prava. Actiones populares su tužbe koje je mogao podići svaki građanin radi zaštite javnih interesa, bez obzira na svoj neposredni lični interes. 6. Actiones perpetuae — actiones temporales. Actiones perpetuae su vremenski neograničene tužbe. To su bile civilne tužbe jer ius civile nije predviđalo rokove u kojima je trebalo podići tužbu. Actiones temporales su tužbe koje su ograničene na određeni rok. To su bile tužbe koje su nastale na osnovu honorarnog prava jer su pretori predviđali stroge (prekluzivne) rokove u kojima je trebalo podići tužbu. D.44.7.51). * (npr. kod actio Publiciana fingiralo se da je protekao rok dospelosti iako zaista nije protekao). 42 pravnih ili fizičkih svojstava ne mogu da budu predmet privatne svojine i pravnih poslova. Izuzete su iz pravnog prometa bilo ,,božijim zakonima" (res extra commercium divini iuris) bilo ,,ljudskim zakonima" (res extra commercium humani iuris). Res extra commercium divini iuris su: res sacrae (stvari posvećene bogovima: hramovi, oltari, žitvenici, odeća sveštenika), res religiosae (stvari posvećene kultu pokojnika, među kojima su najznačajniji grobovi), res sanctae (svete stvari: gradski zidovi i vrata i gradske luke Rima i italskih gradova). Res extra commercium humani iuris su: res communes (stvari zajedničke svim ljudima: vazduh, voda, more, morska obala), res publicae (stvari koje su namenjene opštoj upotrebi, a pripadaju državi: putevi, pristaništa, reke), res universitatis (stvari gradskih opština: pozorišta, stadioni, gradska kupatila). Res in patrimonio — res extra patrimonium. Pojam res in patrimonio obuhvata stvari koje se nalaze u imovini nekog lica, dok u res extra patrimonium ulaze stvari koje u određenom momentu nisu uključene u nečiju imovinu, npr. res derelictae (stvari koje je vlasnik napustio sa namerom da se odrekne prava svojine), res nullius u užem smislu (stvari koje još nisu bile ni u čijem vlasništvu, npr. divlje životinje, plodovi u prirodi). Pod pojam res extra patrimonium u širem smislu ulaze i res extra commercium. Res mancipi — res nec mancipi. Ovo je specifično rimska podela stvari i jedina koju nije preuzelo pozitivno pravo jer je u klasičnom pravu zastarela, a u Justinijanovom pravu potpuno ukinuta. To su bile res mancipi: rimska zemljišta, zgrade, radna stoka, alat, robovi i stare poljske službenosti (iter, actus, via i aquaeductus). Res corporales — res_incorporales. Res corporales (materijalne stvari) su stvari koje se mogu dodirnuti, a one koje se ne mogu dodirnuti su res incorporales (nematerijalne stvari). Podela stvari na telesne i beztelesne od velike je praktične važnosti jer su državina i svi načini sticanja svojine zasnovani na državini (npr. traditio, occupatio) bili su mogući samo na telesnim stvarima. Res mobiles — res immobiles. Res mobiles (pokretne stvari) su one koje mogu menjati položaj u prostoru, a da se pri tome ne uništi njihova suština. Res immobiles (nepokretne stvari) su one stvari koje se ne mogu premestiti, a da se time ne uništi njihova suština, ili ne promeni dosadašnja struktura. Rimski pravnici su svojstvo nepokretnosti pridavali zemlji i svemu onome što je sa zemljom bilo čvrsto vezano, pa su kao nepokretnosti smatrali i građevine (inaedificatio), sve što je na zemljištu zasejano (insemenatio) i zasađeno (implantatio). Ti sastavni delovi zemljišta nazvani su superficies (zemljišna površina) i za njih važi načelo superficies solo cedit (načelo pravne jedinstvenosti nepokretnosti: sve što je sa zemljištem trajno povezano sledi pravnu sudbinu zemljišta što znači da vlasniku zemljišta pripada sve ono što se na njemu sagradi, posadi ili poseje). Zemljištu pripada ne samo tlo, nego i vazđušni prostor nad njim, kao i zemljišni prostor ispod površine. Res fungibiles — res non fungibiles. Res fungibiles (zamenjive stvari) su stvari koje se u prometu određuju vaganjem, brojanjem i merenjem (res quae pondere, numero, mensura constant). Njihov individualitet nije važan zbog čega se određena količina tih stvari može zameniti jednakom količinom istovrsnih stvari (npr. 100 kg pšenice može se zameniti sa 100 kg pšenice). Nazivaju se i generičke stvari (genus; genera) jer su najčešće određene po vrsti (žito, vino, ulje, novac). Res non fungibiles (nezamenjive stvari) pojavljuju se u prometu kao strogo određena pojedinost, individualnost (npr. određena umetnička slika; određeni konj u određenom domaćinstvu; rob određenog imena). Stvari koje imaju svoju individualnost nazivaju se species. Podela stvari na zamenjive i nezamenjive od značaja je za obligaciono pravo: predmet ugovora o zajmu i neredovnom depozitu su zamenjive stvari; pitanje odgovomosti dužnika zbog slučajne (neskrivljene) propasti stvari zavisilo je od svojstva zamenljivosti ili nezamenljivosti stvari. Za zamenjive stvari važilo je načelo genus non perit (zamenjiva stvar ne može propasti). Međutim, ako je dužnik dugovao individualno određenu stvar pa ona propadne usled slučaja, biće oslobođen obaveze po načelu species perit ei cui debetur (species propada onome kome se duguje; npr. prodavac koji je bio dužan da preda određenog konja, oslobađa se obaveze ako konja ubije grom; ali ako stvar propadne dužnikovom krivicom, dosadašnja se obaveza pretvara u odgovornost za štetu). Res consumptibiles — res non_consumptibiles. Res consumptibiles (potrošne stvari ) su one stvari koje se uništavaju prvom redovnom upotrebom. Res non consumptibiles (nepotrošne stvari) su one koje se ne troše prvom normalnom upotrebom. Kod pitanja potrošnosti važna je prva uobičajna jednokratna upotreba. Res divisibiles — res indivisibiles. Res divisibiles (deljive stvari) su one stvari koje se mogu rastaviti na više istovrsnih delova tako da im se ne menja prvobitna bit ili im se nesrazmerno ne umanjuje vrednost (npr. zemljište, truba štofa, tabla čokolade). Res non divisibiles (nedeljive stvari) su stvari čija bi se suština uništila deobom, ili bi im se nesrazmerno umanjila vrednost (npr. 1ob, živa životinja, dijamant). Za pitanje deljivosti ili nedeljivosti stvari bitan je ekonomsko - socijalni kriterijum, a ne fizički ili hemijski. n45e Jednostavne stvari, sastavljene stvari i zbirne stvari Jednostavne stvari (jedinstvene ili proste) su stvari koje predstavljaju posebnu prirodnu celinu (npr. Tob, životinja, kamen, greda). Sastavljene (složene) stvari nastaju spajanjem jednostavnih stvari u novu celinu s posebnom namenom (npr. zgrada, brod). Pri tome jednostavne stvari, koje postaju sastavni deo nove celine, gube svoju samostalnost i prestaju da budu samostalni objekti prava sve dok taj sastav traje. Skup stvari (universitas rerum) predstavlja skup fizički samostalnih i međusobno koordinisanih stvari koje su ujedinjene zajedničkom društvenom svrhom ili organizacionom funkcijom i u prometu se pojavljuju pod zajedničkim nazivom (npr. stado ovaca, biblioteka, skladište robe). Glavna stvar i sporedna-pripadak (pertinencija). Predmet pravnog odnosa može se sastojati iz više stvari koje se ne nalaze u koordinisanom, ravnopravnom položaju nego jedna sadrži obeležja cele stvari, dok druga služi njenom ekonomskom iskorišćavanju. Pripadak (pertinencija) je samostalna pokretna sporedna stvar koja omogućuje ili olakšava upotrebu glavne stvari i ispunjenje njenog ekonomskog cilja (npr. stoka, robovi i alat uz zemlju, ključ uz bravu, gudalo uz violinu). Pravni posao o glavnoj stvari obuhvata i pripadak, prema načelu accessorium sequitur principale (pripadak prati pravnu sudbinu glavne stvari), ali je sporno je li to važilo i u rimskom, ili je uvedeno tek u pandektnom pravu. Plodonosna stvar i plodovi. Plodonosna stvar (res fructifera) je ona stvar koja je po prirodi ili po pravnim propisima sposobna da stvara nove ekonomske vrednosti. Plod (fructus) je nova ekonomska vrednost nastala iz plodonosne stvari delovanjem prirodnih zakona ili zakona ekonomskog prometa. Plodovi nastali iz plodonosne stvari delovanjem prirodnih zakona nazivaju se prirodni plodovi (fructus naturales). Fructus civiles su prihodi koji se dobiju od neke stvari posredstvom pravnih poslova (zakupnina, zakupnina, kamata). U rimskom je pravu detaljno razrađeno pitanje prisvajanja prirodnih plodova jer su i nevlasnici mogli učestvovati u ubiranju plodova na osnovu različitih pravnih odnosa. S tim u vezi razlikuje se nekoliko situacija. Državina (possessio) Pojam i elementi državine; razlika između svojine, državine i detencije Državina (possessio) je faktička vlast na telesnoj stvari (corpus), s namerom da se stvar drži za sebe (animus possidendi:; animus rem sibi habendi). Budući da rimsko pravo usvaja subjektivnu koncepciju državine, elementi državine u rimskom pravu su corpus i animus possidendi. Svojina je najvažnije stvaro pravo, a državina je samo faktičko stanje koje postoji nezavisno od bilo kakvog prava. Najčešće je vlasnik ujedno i držalac stvari jer se stvar po pravilu nalazi u njegovoj faktičnoj vlasti. Faktička ili materijalna vlast na stvari (corpus), dakle, predstavlja mogućnost da se stvar koristi i upotrebljava, ili drukčije rečeno svojinu na stvari treba shvatiti kao mogućnost faktičkog raspolaganja sa stvari. Za rimske pravnike nije bio dovoljan samo faktički element državine (corpus possessionis) nego su tražili da onaj ko ima materijalnu vlast na stvari, pokazuje i da stvar zadrži za sebe i da raspolaže s njom onako kako sa stvari raspolaže vlasnik (animus rem sibi habendi). Animus je akt volje koji se ogleda u određenom spoljašnjem ponašanju. Ako držalac stvari nema volju da stvar ima za sebe, onda se ne radi o držaocu nego samo o detentoru. Detentio je faktična vlast bez volje da se stvar ima za sebe. U rimskom pravu razlikuju se državina (possessio) koja je zaštićena interdiktima (pretorskim sredstvima za zaštitu državine) i puko držanje stvari (detentio ili possessio naturalis) koje ne uživa državinsku zaštitu. Detentori su lica koje drže stvar na temelju nekog obligacionog odnosa (zakupci, poslugodavci, depozitari, založni poverioci), odnosno na temelju odobrenog stvarnog prava na tuđoj stvari (založno pravo; ususfructus). Oni ne drže stvar u svoje ime (suo nomine), nego u ime lica koje im je dalo stvar (alieno nomine) i kojoj će je vratiti. Zato je to drugo lice, koje je detentoru ustupilo faktičku vlast na stvari, i dalje držalac, uživa državinsku zaštitu jer ima animus, a corpus vrši posredstvom detentora. 246m Pravna dejstva državine Držati stvari kroz određeno vreme moguće je putem instituta proteka vremena moguće je zasnovati pravo svojine. Druga važna posledica državine je što držalac u reivindikacijskoj (vlasničkoj) parnici ima ulogu tuženika. U svojinskoj je parnici uvek aktivno legitiman vlasnik koji je izgubio državinu stvari, dok je pasivno legitiman držalac stvari, tj, u ulozi tužioca je vlasnik — nedržalac, a u položaju tuženika je držalac — nevlasnik. Zato je važno utvrditi kod koga se stvar nalazi da bi se mogao odrediti položaj stranaka. Budući da ima ulogu tuženika, držalac u formularnom i ekstraordinarnom postupku ne mora ništa dokazivati. Držalac je u povoljnijem položaju jer se i mesna nadležnost suda određuje prema prebivalištu tuženika, prema načelu actor sequitur forum rei?“ Jedna od najvažnijih pravnih posledica državine je što državina, zahvaljujući učešću pretora, uživa samostalnu pravnu zaštitu putem interdikata. Uvođenjem državinske zaštite država je želela da spreči samostalnu zaštitu prava i samovoljno menjanje postojećeg državinskog stanja. Vrste državine Possessio_ad interdicta (interdiktna državina) je državina koji sadrži oba konstitutivna elementa, corpus i animus, zbog čega je zaštićena pretorskim interdiktima. Possessio civilis; possessio ex iusta causa; possessio ad usucapionem je pravna državina koja se zasniva na nekom pravnom razlogu (iusta causa, npr. kupoprodaja, poklon) i koja će na osnovu predaje stvari (traditio) ili putem dospelosti (usucapio) da dovede do zasnivanja prava svojine. Possessio vitiosa — possessio non vitiosa je podela državine izvršena s obzirom na način sticanja. Državina koja je stečena silom (vi), tajno, tj. krađom (clam) ili zloupotrebom poverenja (praecario, stvar je data na besplatnu upotrebu do opoziva, pa na opoziv nije vraćena) je nelegalna državina (possessio vitiosa). Ako državina nije stečena na navedene načine, radi se o nelegalnoj državini (possessio non vitiosa). Possessio bonae fidei — possessio malae fidei. Possessio bonae fidei (savesna državina) postoji kada držalac stvari u momentu zasnivanja državine nije znao niti je mogao da zna da razlog (titulus, causa) njegovog sticanja sadrži mane zbog kojih ne može da postane vlasnik stvari Possessio malae fidei (nesavesna državina) postoji u slučaju kada je držalac već u momentu sticanja državine znao ili je mogao da zna za nedostatke koji će ga onemogućiti da postane vlasnik stvari? Quasi possessio postoji kada neko faktički vrši sadržaj nekog prava (corpus) s voljom da postupa kao da se radi o njegovom pravu (animus). Prema klasičnom rimskom pravu lična dobra ili prava nisu mogla da budu predmet državine. U praksi se često događalo da se neko faktički koristi nekim pravom s voljom da postupa kao vlasnik tog prava, iako ono nije bilo ustanovljeno na uobičajeni način, pretori su počeli da štite i takve slučajeve putem tzv. interdicta utilia. To se uglavnom odnosilo na faktičko vršenje prava službenosti, tj. na slučajeve kada se neko ponašao kao vlasnik prava službenosti iako službenost nije bila konstituisana redovnim putem.?* Sticanje i gubitak državine Za sticanje državine po rimskom pravu bila su neophodna oba konstitutivna elementa, i corpus i animus. Samo jedan od tih elemenata nije bio dovoljan za zasnivanje državine. Originarno se državina sticala nezavisno od volje dosadašnjeg držaoca. Ako se radilo o sticanju državine na nepokretnostima, trebalo je na jasan način pokazati da je stečena faktička vlast: ograđivanjem, obrađivanjem, omeđivanjem, useljenjem u zgradu i slično. I za sticanje državine pokretnih stvari originamim putem, tražilo se vidljivo materijalno posedovanje stvari (aprehensio), npr. ostavljanjem, odvođenjem trebalo je pokazati da je stečena isključiva mogućnost raspolaganja i korišćenja te stvari. Derivativno se državina stiče sporazumom s ranijim držaocem koji predaje stvar novom držaocu. Za derivativno sticanje državine nepokretnosti tražili su se strožiji zahtevi za zasnivanje faktične vlasti. 25 (C.3.13.2: Za tužbu je mesno nadležan sud prebivališta tuženika.) 2" (npr. znao je, ili je mogao znati, da je upotrebio dužnu pažnju, za nedostatke u pravima i ovlašćenjima druge strane) ? (npr. prelazi preko tuđeg dvorišta, goni stoku preko tuđe livade, a da nije ustanovljeno pravo službenosti puta). z47e Provincijska svojina je svojina nad zemljištem u provincijama. Od razdoblja kasne Republike smatrana je državnim vlasništvom. Pojedinci su na tom zemljištu mogli da steknu samo državinu i plodouživanje (uti frui habere possidere), koji su po uzoru na rimsku svojinu zaštićeni s actio in rem. Peregrinska svojina je svojina slobodnih stanovnika provincija na zemlji, koju bi im Rimljani nakon osvajanja ostavili. Vlasničke odnose na toj imovini regulisao je ius gentium i lokalni običaji provincije. Justinijan je izbrisao sve razlike i stvorio jedan jedinstveni oblik svojine za celu državu (dominium ili proprietas) za koji je predviđena neformalna tradicija kao redovan način prenošenja i svojinska tužba rei vindicatio kao sredstvo zaštite. Ograničenja svojine Svojina može biti podložna ograničenjima kako s obzirom na druge vlasnike tako i u javnom interesu. Ograničenja svojine s obzirom na druge vlasnike uglavnom se vrše u interesu suseda i pogađaju vlasnike zemljišta. Obaveze, dužnosti i zabrane u izvršavanju prava svojine na nepokretnostima koje se međusobno graniče, ili se nalaze u neposrednoj blizini, obuhvaćene su zajedničkim nazivom susedsko pravo. Od posebne je važnosti uvođenje zabrane štetnih imisija. Imisije (immissio) su uticaji koje gasovite, krute ili tekuće stvari koje dolaze s jedne nepokretnosti i štete susednoj nepokretnosti. Niko nije bio dužan da trpi sa susednog zemljišta štetne imisije kao što su dim, voda, nelagodni mirisi, čađ, prašina ukoliko bi premašivali uobičajenu meru. Ograničenja svojine u javnom interesu postojala su uglavnom na osnovu građevinskih propisa, u svrhu održavanja javnih puteva i vodovoda. Vlasnik zemljišta morao je da dopusti kopanje ruda na svom zemljištu uz naknadu 1/10 koristi od toga. Rimsko pravo poznavalo je i ustanovu oduzimanja svojine, tj. eksproprijaciju. Eksproprijacija (publicatio bonorum) je prisilno oduzimanje svojine privatniku koje vrši država zbog javnih interesa. Pored navedenih ograničenja svojine, važilo je načelo da se nijedan vlasnik ne sme služiti svojim pravom isključivo da bi naneo štetu drugome (animo nocendi). .Aemulatio (šikana, šikaniranje) je korišćenje sopstvenim pravom, tako da se drugome nanosi šteta i prave smetnje, bez ikakve koristi za titulara. Susvojina (condominium) Susvojina (condominium, comproprietas) je svojina više lica na istoj fizički nepodeljenoj stvari delovima koji su alikvotno (idealno) određeni. Susvojina može nastati pravnim poslovima inter vivos (ugovorom, npr. više osoba zajedno kupi određenu stvar) ili mortis causa (testamentom, više osoba nasledi istu stvar); odlukom državnog organa (dodelom zemljišta dvema osobama); zakonom (zakonsko nasleđivanje; mešanje stvari, izrastanje drveta na međi). Susvojina koje nastaje mimo volje suvlasnika naziva se communio incidens i spada u kvazikontrakte. Svaki od suvlasnika ima pravo samo na jedan deo stvari, ali se tu ne radi o stvarnom (realnom ili fizičkom) delu, nego o apstraktnom (idealnom ili alikvotnom) delu koji se izražava razlomkom ili postotkom. Alikvotni deo je samostalna stvar u pravnom prometu, Za raskid suvlasničke zajednice predviđene su sledeće tužbe: actio familiae erciscundae (ako je susvojina nastala nasledstvom); actio finium regundorum (deobna tužba za uređenje međa između susednih zemljišta) i actio communi dividundo (ako je nastala na drugi način). U formuli tužbe communi dividundo sadržana je adiudicatio na osnovu koje je sudija mogao da naloži fizičku deobu stvari i uređenje drugih odnosa između suvlasnika (pitanje plodova, troškova, odgovomosti za štetu). 50 Četvrto poglavlje NAČINI STICANJA SVOJINE Sticanje svojine Sticanje svojine zasniva se na pravnim činjenicama (pravnim poslovima ili drugim ljudskim radnjama i prirodnim događajima) kojima pravni poredak priznaje takvo dejstvo. Počevši od srednjovekovnih pravnika uobičajeno je načine sticanja svojine podeliti na originarne i derivativne. Originarno (izvorno) sticanje svojine postoji kada vlasnik svoje pravo svojine stiče nezavisno od prava svojine prethodnika, pa čak i bez obzira na to da li je stvar u momentu sticanja uopšte imala vlasnika jer je izvorno ničija ili je napuštena. Pravni poredak veže za određene pravne činjenice mogućnost izvornog sticanja prava svojine (npr. kod dospelosti). Najvažniji originami načini sticanja svojine u rimskom pravu bili su: okupacija (occupatio), nalaz blaga (thesaurus), priraštaj (accessio), mešanje stvari (commixtio i confusio), prerada stvari (specificatio), sticanje plodova, dospelost (usudijepio). Derivativno (izvedeno) sticanje prava svojine postoji kada vlasnik svoje pravo svojine izvodi, na osnovu prava pređašnjeg vlasnika. Dosadašnji vlasnik na osnovu pravnog posla prenosi pravo svojine na novog vlasnika. Vlasnik će steći pravo svojine samo ako je otuđilac bio vlasnik. Zato za derivativne načine sticanja svojine važi načelo da niko na drugoga ne može preneti više prava nego što ga sam ima (Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet). Najvažniji derivativni načini sticanja svojine bili su: mancipatio, in iure cessio i traditio. Originarno sticanje svojine Originarno (izvorno) pravo svojine se stiče momentom kada vlasnik svoje pravo svojine ne zasniva na pravu svojine prethodnika. Okupacija (occupatio) Okupacija (occupatio) je sticanje svojine na stvari koja ne pripada nikome, uzimanjem stvari u državinu s namerom da je prisvoji (res nullius cedit occupanti). Okupacija je najstariji originarni način sticanja svojine. Bila je moguća na stvarima koje nisu imale vlasnika (res nullius), kao što su divlje životinje, ptice i ribe; biseri i drago kamenje nađeno u moru ili na obali mora; ostrvo nastalo u moru (insula in mari nata); res derelictae (stvari koje su vlasnici odbacili s namerom odricanja od prava svojine), na stvarima neprijatelja, kao i sami neprijatelji (occupatio bellica). Nalaz blaga (thesaurus) Blago (thesaurus) predstavljaju pokretne stvari veće vrednosti, čiji vlasnik više nije poznat. Od vremena Hadrijana važe sledeća rešenja nalaza blaga: blago pronađeno na svom zemljištu u celini pripada vlasniku zemljišta; blago koje je slučajno pronađeno na tuđem zemljištu, delilo se na jednake delove između nalazača i vlasnika zemljišta. Priraštaj (accessio) ugrađena stvar, sjedinjenjem s glavnom stvari, prestaje da bude samostalni predmet svojine. Vlasnik novonastale celine je vlasnik glavne stvari. Koja je stvar glavna, a koja sporedna određivalo se od slučaja do slučaja, rukovodeći se odnosom ,,šta čemu služi" (,quid cui servit"), odnosno glavnom stvari je smatran onaj deo koji je odražavao suštinu i srž celokupne nove stvari. Priraštaj pokretnih stvari postoji kada se jednoj stvari kao osnovnoj doda druga, tako da obe stvari pripadnu vlasniku važnije od njih (npr. na tuđem materijalu se nešto naslika ili napiše; tuđom bojom oboji se tkanina; tuđi konac utka se u platno, zavari se tuđi materijal u vlastitu stvar, i sl.). e5les Osnovni slučajevi spajanja pokretnih stvari s nepokretnim su: satio (sejanje na tuđem zemljištu), implantatio (sađenje na tuđem zemljištu) i inaedificatio (građenje na tuđem zemljištu, ili građenje tuđim materijalom na sopstvenom zemljištu). Za navedene slučajeve važi pravilo superficies solo cedit, tj. sve što je posejano, posađeno i sagrađeno na tuđem zemljištu, ili izgrađeno tuđim materijalom na svom zemljištu pripada vlasniku zemljišta jer se zemljište smatra glavnom stvari. Priraštaj nepokretne stvari i delova druge nepokretne stvari postoji kada reka nanese nanos uz obalu i time uveća zemljište uz obalu (alluvio); kada reka odnese komad zemljišta zajedno sa drvećem, pa ono pusti korenje u zemljište na koje je taj komad donet, doneta zemlja pripada vlasniku zemljišta na koji je doneta (avulsio); kada reka napusti svoje korito (alveus derelictus) i kada se pojavi ostrvo u reci (insula in Jflumine nata) vlasnici priobalnih zemljišta dele korito, odnosno ostrvo, po liniji povučenoj sredinom reke. Mešanje stvari (commixtio, confusio) Mešanje pokretnih tvrdih stvari (npr. žita — commixtio) ili tečnosti (npr. vina, ulja — confusio) predstavlja poseban slučaj originarnog sticanja svojine. Mešanjem takvih stvari ne nastaje nova stvar, nego dolazi do susvojine ako je do mešanja došlo voljom vlasnika ili, ako je do mešanja došlo bez njihove volje, svaki od vlasnika zadržava svoje pravo svojine na pomešanom delu, ako je razdvajanje moguće, stajala im je na raspolaganju tužba za razdvajanje — actio ad exhibendum i vlasnička tužba — rei vindicatio, a ako razdvajanje nije bilo moguće, svaki vlasnik je mogao da zahteva samo odgovarajući deo stvari. Prerada stvari (specificatio) Prerada stvari (specificatio) predstavlja poseban slučaj akcesije. Kod prerade stvari dolazi do sjedinjavanja tuđeg materijala i rada samog prerađivača (npr. neko od tuđe kože napravi cipele; od tuđeg zlata napravi prsten). Sticanje plodova Odvajanjem od plodonosne stvari plodovi postaju samostalne stvari, pa time i predmet samostalnog prava svojine, koje je ustanovljeno odvajanjem ploda. U slučaju da je zemljište bilo dato u dugoročni zakup sa stvarnopravnim dejstvom (ius in agro vectigali, emphyteusis), vektigalist, odnosno emfiteuta sticali su svojinu na plodovima već separacijom ili odvajanjem od plodonosne stvari i pri tome su imali prednost pred vlasnikom. Kratkoročni zakupci zemljišta, plodouživaoci i opunomoćenici na osnovu ugovora o antihrezi sticali su svojinu na plodovima tek percepcijom (uzimanjem plodova u svoju faktičku vlast). Dospelost (usucapio) Dospelost* (usucapio) je originarni način sticanja svojine držanjem određene stvari za određeno vreme uz pravno priznati uslov i savesnost. Osnovni cilj ovog instituta je usklađivanje faktičkog stanja koje već duže traje s pravom kako bi se sprečili sporovi oko pitanja prava svojine na nekim stvarima. Dakle, na osnovu upotrebe stvari (usucapio od usu capere — steći upotrebom), tj. vršenjem faktičke vlasti na stvari, držalac je mogao steći pravo svojine ako je ispunjavao i druge zakonom propisane uslove. Po starom civilnom pravu ti uslovi nisu bili strogi: Zakonik XII tablica predviđao je da rimski građani mogu steći pravo svojine ako su bez prekida imali pokretnu stvar u svojoj faktičkoj vlasti godinu dana, a zemljišta dve godine, bez obzira na koji su način došli u državinu tih stvari. U izmenjenim prilikama razdoblje klasičnog prava dospelost ima za cilj da spreči zloupotrebe koje su omogućavale sticanje svojine putem pljačke i krađa. Res habilis. Predmet dospelosti mogle su biti stvari podobne za privatnu svojinu, ukoliko se nije radilo o stvarima na kojima je usucapio bila zabranjena. Dakle, dospelost nije bila moguća na stvarima koje su bile van pravnog prometa (res extra commercium), na ukradenim stvarima (res furtivae), na silom otetim 32 Hausmaninger, H., Die bona fides des Ersitzungsbesitzers im klassischen romischen Recht, Wien, 1964; Bauer, K., Ersitzung und Bereicherung im klassischen romischen Recht, Berlin, 1988; Flume, W., Rechtsakt und Rechtsverhčiltnis, Paderborn, 1990. e52le Peto poglavlje ZAŠTITA PRAVA SVOJINE Svojinske tužbe uznemiravanja i da mu se omogući nesmetano uživanje stvari. Vlasnik može biti ometan u vršenju svojih ovlašćenja na dva načina: oduzimanjem državine stvari, kada će podići svojinsku (petitornu) tužbu i putem nje tražiti nazad državinu stvari i uzurpiranjem nekih prava na korišćenje stvari, koja uistinu ne postoje (npr. prava službenosti), i u tom slučaju vlasniku na raspolaganju stoji actio negatoria. Rei vindicatio Rei vindicatio* je najvažnija tužba za zaštitu kviritske svojine, a od Justinijanovog prava, kada je uveden jedinstveni tip svojine, to je opšta svojinska tužba. Naziv je dobila po vindikaciji (vindicatio), tj. tužiočevoj tvrdnji o svojini, kojom je započinjao postupak na temelju legisakcije sacramento in rem. Rei vindicatio je tužba kojom je vlasnik, koji nije bio u državini stvari, tužio držaoca svoje stvari i tražio priznanje svojine i vraćanje državine. U reivindikacionoj parnici tužilac je vlasnik koji je izgubio državinu stvari, a tuženik je držalac koji vlasniku poriče njegovo pravo na stvar. Cilj parnice je utvrditi ko je od njih vlasnik. U klasičnom pravu tuženik je mogao da bude samo držalac stvari, a u postklasičnom pravu mogao je biti tužen i detentor U legisakcijskom postupku obe strane su morale da potvrde svoje pravo svojine da bi došlo do pamice. Stranka koja je izgubila spor, gubila je i opkladu (sacramentum), a obaveza vraćanja stvari ležala je na jemcima koje je tuženi držalac imenovao na početku parnice. U formularnom postupku presuda je glasila na novčanu protivrednost stvari (condemnatio pecuniaria), koja je ustanovljavana na osnovu procene samog tužiioca, učinjene pod prinudom (iusiurandum in litem; litis aestimatio). Za razliku od formularnog, u ekstraordinarnom je postupku presuda je glasila na vraćanje stvari i izvršavana je prinudnim oduzimanjem stvari od strane državnih organa (manu militari) i predajom tužiocu. U svojinskoj parnici tužilac mora dokazati: 1. pravo svojine; 2. tuženikovu faktičnu vlast na stvari; 3. identitet stvari. Tužilac dokazuje svoje pravo svojine dokazivanjem postojanja pravnih činjenica i pretpostavki potrebnih za sticanje prava svojine. Ako tvrdi da je svojinu stekao originarnim putem, onda mora da dokaže postojanje činjenica potrebnih za takav način sticanja stvari (npr. ako tvrdi da je svojinu stekao dospelošću, mora da dokaže postojanje pretpostavki za dospelost). U slučaju da se tužilac poziva na neki od derivativnih načina sticanja svojine, mora da dokaže: a) osnov sticanja (fitulus); b) način sticanja (modus); 3) svojinu prethodnika. Najteže je dokazati svojinu prethodnika, posebno ako je i ona stečena darivativnim putem. U formularnom i ekstraordinarnom postupku tuženik ne mora ništa da dokazuje jer je teret dokazivanja na tužiocu (“actori incumbit probatio"). Osim toga, u skladu sa pravilom “in pari causa melior est condicio possidentis" (ako se dvojica pozivaju na isi osnov, u boljem položaju je onaj kod kojeg se stvar nalazi) u korist držaoca deluje pretpostavka da je vlasnik, dok se suprotno ne dokaže. Ako tužilac ne uspe da dokaže svoje pravo svojine, stvar će ostati kod tuženog držaoca. 3 Siber, H., Die Passivlegitimation bei der rei vindicatio, Leipzig, 1907; Kaser, M., Restituere als Prozefigegenstand, Miinchen, 1968; Wimmer, M., Besitz und Haftung der Vindikationsbeklagten, Kšln, 1995. 55 Presudom nije odlučivano samo o spornom predmetu, nego i o svim potraživanjima, tzv. ,causa rei", koja su se mogla odnositi na: 1. povraćaj i naknadu plodova (ako se radilo o plodonosnoj stvari); 2. naknadu štete (ako je stvar bila potrošena, oštećena ili uništena); 3. naknadu troškova koje je držalac imao na stvari. Pošteni držalac (possessor bonae fidei) odgovara za plodove koji još uvek postoje (fructus extantes) u času litiskontestacije, a nakon litiskontestacije obavezan je da nadoknadi vrednost svih plodova koje je ubrao (fructus percepti) ili propustio da ubere (fructus percipiendi). Nepošteni držalac (possessor malae fidei) mora da nadoknadi vrednost svih ubranih plodova (fructus percepti), kao i onih koje je propustio da ubere (fructus percipiendi) i onih koje je potrošio (fructus consumpti) za sve vreme trajanja diržavine, i pre i posle litiskontestacije, a nakon litiskontestacije odgovara i za plodove koje bi mogao da uzme samo vlasnik — tužilac. Pitanje naknade štete do koje je moglo doći na spornom predmetu rešavano je u zavisnosti od činjenice da li je stvar bila kod poštenog ili kod nepoštenog držaoca. Pošteni držalac morao je da odgovara za štetu koju bi stvar pretrpela tek nakon litiskontestacije. Nepošteni držalac morao je da odgovara za propast i oštećenje stvari za sve vreme trajanja državine, a nakon litiskontestacije odgovarao je i za slučajnu propast stvari. Držalac je mogao da istakne protivzahteve za naknadu troškova i izdataka koje je imao na stvari. Treba razlikovati tri vrste troškova: one koji su bili nužni za održanje stvari (impensae necessariae); korisne troškove kojima je objektivno povećana vrednost stvari (impensae utiles) i troškove radi ulepšanja stvari i u luksuzne svrhe (iznpensae voluptuariae). Actio negatoria Actio negatoria služila je za zaštitu kviritske svojine, a podizana je u slučajevima kada kviritski vlasnik nije bio lišen državine stvari, niti mu je osporavano njegovo pravo svojine, već je neko lice trajno i neosnovano uznemiravalo vlasnika. Najčešće se radilo o svojatanju nekog stvarnog prava na vlasnikovoj stvari (npr. prava službenosti ili založnog prava) ili je vlasnik nepokretnosti ometan imisijama. Tužbeni zahtev usmeren je na prestanak uznemiravanja i daljeg smetanja. Tužilac je morao da dokaže činjenicu uznemiravanja i svoje pravo svojine. Ako tuženik ne bi uspeo da dokaže postojanje tog prava (npr. ubirao je plodove kao da ima pravo plodouživanja, počeo je da gradi kuću na tuđem zemljištu, prelazio preko tuđe livade kao da ima pravo prolaza i sl.), osuđivan je na osnovu negatorne tužbe za uspostavljanje pređašnjeg stanja (restitutio), na naknadu izgubljenih koristi (commoda) i učinjene štete, kao i na polaganje kaucije da više neće ometati vlasnika (cautio de amplius non turbando). Actio Publiciana Actio Publiciana*“ služila je za zaštitu bonitarne svojine, a od perioda Justinijanovog prava upotrebljavana je za zaštitu poštenih držalaca, nosilac prava ličnih službenosti i ovlašćenika iz dugoročnih ugovora o zakupu zemljišta. Spada u fikcijske tužbe (actio ficticia) jer je pretor u njenoj formuli nalagao sudiji da sudi kao da je rok dospelosti već protekao, i da je zbog toga sticalac, koji je bio u položaju uzukapijenta, postao kviritski vlasnik. Actio Publiciana koristila se i za zaštitu držaoca koji je stvar stekao u dobroj veri i na osnovu valjanog pravnog osnova (ex iusta causa) od nevlasnika. Tužilac (kvalifikovani držalac koji je izgubio državinu stvari) mora dokazati pravni osnov sticanja, činjenicu da se stvar nalazi u tuženikovoj državini i identitet stvari. Tužbeni zahtev upravljen je na vraćanje stvari tužiocu. U slučaju spora između dva poštena držaoca koji su stvar stekli od istog otuđioca, jači je bio onaj kojem je stvar bila pre predana po načelu prior tempore potior iure. Međutim, ako su stvar stekli od različitih otuđioca, jačim je smatran onaj koji je stvar držao u vreme podizanja tužbe (beati possidentes). “ DiLella, L., Formulae ficticiae: contributo allo studeo della riforma giudiziaria di Augusto, Napoli, 1984. 56 STVARNA PRAVA NA TUĐIM STVARIMA (IURA IN RE ALIENA) SLUŽBENOSTI (SERVITUTES) Pojam službenosti Službenosti (servitutes)** su stvarna prava na tuđoj stvari na temelju kojih se dopušta određeno korišćenje tuđom stvari u interesu nekog zemljišta ili nekog lica. Na osnovu prava službenosti ovlašćeno lice ponekad ima pravo da upotrebljava tuđu stvar na određeni ograničeni način, ponekad ima pravo ubirati plodove i druge koristi od stvari, a nekada ima pravo da zabrani vlasniku uslužne stvari određene radnje (npr. pravo da zabrani susedu da podigne sprat na svojoj kući). U najstarijem periodu Rimljani još nisu shvatali da se radi o posebnom stvarnom pravu, nego su najstarije poljske službenosti (iter, actus, via i aquaeductus) smatrali za res mancipi i zasnivali ih putem mancipacije. Sve ostale zemljišne službenosti koje su nastale nakon tih, nisu smatrane za res mancipi i zasnivane su putem in iure cessio. Službenosti su često zasnivane i tzv. pridržajem, koji je ugovaran uz pravne poslove kojima je vlasnik prenosio prava vlasništva na određenoj stvari zadržavajući za sebe pravo da se tom stvari na određeni način i ubuduće služi (deductio servitutis). Zemljišne službenosti na provincijskim zemljištima zasnivane su neformalnim ugovorima (paktima) koji bi bili potvrđeni stipulacijom (pactionibus et stipulationibus). U postklasičnom razdoblju službenosti su se mogle prenositi i zasnivati običnom tradicijom i faktičkim vršenjem ukoliko bi vlasnik poslužne stvari to trpeo (patientia). Nakon Punskih ratova, javljaju se zemljišne službenosti u korist stambenih obekata, kojima je svrha olakšati održavanje zgrada ili poboljšati upotrebu zgrade i građevinskog zemljišta. To su gradske službenosti. Krajem razdoblja Republike nastaju lične službenosti, koje je klasično pravo smatralo samostalnim pravnim ustanovama. Tek je Justinijan svrstao četiri samostalna prava na tuđoj stvari, ustanovljena u korist određenog lica, u kategoriju ličnih službenosti (ususfructus, usus, habitatio i operae servorum vel animalium). Lične službenosti osnivane su najčešće putem jednostranih naredbi (legatom). Opšta obeležja službenosti Službenosti su stvarna prava, što znači da i za njih važe osnovna načela i karakteristike stvarnih prava. Zaštićene su tužbama in rem koje titular prava službenosti može podići protiv bilo koje osobe, uključujući i vlasnika, koja ga sprečava u uživanju njegovih prava. U Justinijanovom pravu uvedena je jedinstvena tužba za zaštitu titulara službenosti nazvana actio_confessoria. Tužilac je tražio priznanje prava službenosti (confessio — priznanje) i otklanjanje smetnji u vršenju tog prava. Službenosti su stvarna prava na tuđoj stvari. Ne može postojati službenost na vlastitoj stvari (nemini res sua servit). Kao rekadentno pravo (ius recadentiae), svojina oživljava u punoj veličini čim se služnost ugasi, ili kada nestanu razlozi za njeno postojanje. Službenost se ne može sastojati u činjenju (servitus in faciendo consistere nequit). Vlasnik poslužnog dobra nije obavezan ni na kakvo činjenje. On samo mora da trpi (pati) radnju titulara prava službenosti (afirmativna službenost), ili mora da propušta ili da se suzdržava (non facere) od radnji na sopstvenom dobru (negativna služnost).. Službenost ne može postojati na službenosti (servitus servitutis esse non potest). Titular_ prava službenosti ne sme konstituisati novu službenost u korist trećih osoba. Službenosti moraju biti korisne (utilis). Službenost mora da zadovolji određenu potrebu i imati razumnu svrhu. Službenosti se moraju izvršavati ciljno (civiliter). Titular prava službenosti sme da se koristi svojim ovlašćenjima tako da što manje opterećuje poslužno dobro, a vlasnik poslužnog dobra ne sme da otežava ili onemogućava titulara u izvršavanju službenosti. 55 Biondi, B., La Categoria romana delle “servitutes", Milano, 1938; Grosso, G., Ze servitri prediali nel diritto romano, Torino, 1969; Sanfilippo, C., Servitutes personales: corso di diritto romano, Vol. I, Catania, 1960; Cursi, M. F., Modus servitutis, Napoli, 1996; Cardilli, R., La nozione giuridica di fructus, Napoli, 2000; Zoz, M. G., La costituzione tacita delle servitii nell'esperienza giuridica romana, Milano, 2001. 57 Ugovor kojim je zasnivan taj odnos bio je ili Zocatio-conductio, tj. uzimanje zemljišta u zakup, ili emptio-venditio, tj. prava uživanja zgrade. Uživalac (superficiarius) nije sticao nikakvo stvarno pravo nego samo obligacioni zahtev prema vlasniku zemljišta koji je mogao da ostvari odgovarajućom tužbom (actio ex conducto, odnosno actio ex empto). No, zahvaljujući radu pretora superficies je postepeno počeo da dobija karakter stvarnog prava. Superficijar je zaštićen posesormnim interdiktima, kao i posebnim interdiktom de superficie, a u Justinijanovom pravu priznate su mu kao utiles sve tužbe koje pripadaju vlasniku (utilis rei vindicatio, negatoria i confessoria). ZALOŽNO PRAVO Pojam, svrha i razvitak založnog prava Založno pravo“ je stvarno pravo založnog poverioca prema imovini dužnika koje služi osiguranju poveriočeve tražbine. Subjekti u založnopravnom odnosu su založni poverilac i založni dužnik. Taj odnos je stvarnopravnog karaktera: založno pravo deluje prema svakome bez obzira na eventualnu promenu vlasnika založenog predmeta. Osnovna svrha založnog prava je da se založni poverilac namiri iz založene stvari ukoliko mu dužnik na vreme ne vrati dug iz glavne obaveze, odnosno ako mu dospelo potraživanje ne bude na vreme podmireno. Založni dužnik je vlasnik predmeta kojim je osigurana tražbina (odnosno dug). Založni poverilac ujedno je poverilac u obligaciono pravnom odnosu na osnovu kojeg je nastala tražbina, tj. dug, čije se namirenje osigurava zalogom. Budući da služi osiguranju tražbine iz primarnog obligacionog odnosa, nastanak, trajanje i prestanak založnopravnog odnosa zavise od tog glavnog odnosa. Prestankom osnovnog odnosa (npr. vraćanjem duga, poništenjem ugovora o zajmu, oprostom duga), prestaje i založnopravni odnos. Zato založno pravo ima akcesoran karakter. Predmet zaloge mogu biti i pokretne i nepokretne stvari, a od razdoblja klasičnog prava i bez telesne stvari (tražbine, službenosti, pa i samo založno pravo); po Justinijanovom pravu predmet zaloge moglo je da bude sve ono što je moglo biti predmet prodaje. U rimskom pravu razvila su se tri oblika založnih ugovora: u najstarijem pravu kao ugovor o zalogu služila je fiducia cum creditore; krajem razdoblja Republike pojavljuje se pignus, a u Principatu je stvoren još jedan oblik zaloge koji je od III veka nazvan hypotheca. Fiducia Fiducia_cum creditore je založni ugovor na osnovu kojeg je založni dužnik prenosio u svojinu založnom poveriocu određenu stvar obavezujući ga da mu tu istu stvar vrati kada on njemu namiri dug iz glavne obaveze. Ukoliko založni dužnik ne bi uredno i na vreme vratio dug iz glavne obaveze, založni poverilac je imao pravo da zadrži založenu stvar. Ta klauzula naziva se lex comwmissoria. Kako je lex commissoria bila jako nepovoljna za dužnike (jer se po pravilu zalaže stvar veće vrednosti od iznosa duga), u postklasičnom je pravu zabranjena Konstantinovom konstitucijom (C.8.34.3) i zamenjena pogodbom o prodaji (pactum de vendendo). S nestankom mancipacije i in jure cesije, putem kojih su zalagane res mancipi, u Justinijanovom je pravu nestala iz upotrebe i fiducia. Pignus Pignus_ (ručna _zaloga) je založni ugovor (contractus pigneraticius) kojim je založni dužnik predavao u posed založnom poveriocu određenu stvar radi osiguranja poveriočeve tražbine. Putem pignusa uklonjene su negativne strane fiducije: založni dužnik nije više prenosio svojinu založene stvari na založnog poverioca, nego samo državinu. 37 Wagner, H., Voraussetzungen, Vorstufen und Anftinge der romischen Generalverpftindung, Marburg, 1968; Isti, Die Entwicklung der Legalhypotheken am Schuldnervermogen im romischen Recht, Marburg, 1974; Biirge, A., Retentio im romischen Sachen- und Obligationenrecht, Zurich, 1979; Kaser, M., Studien zum r&mischen Pfandrecht, Napoli, 1982; 60 Osnovna prava založnog poverioca su: držanje založene stvari (ius possidendi); pravo na njenu prodaju (ius distrahendi) i pravo da naplati tražbinu iz glavne obaveze iz postignute cene. Premda samo detentor, založni poverilac je imao tzv. izvedenu državinu kako bi mu bila osigurana interdiktna zaštita. Založni poverilac nije smeo da upotrebljava založenu stvar niti da se koristi njenim plodovima; u suprotnom, smatralo se da čini krađu (furtum usus). Ipak, mogla se ugovoriti tzv. antihreza, prema kojoj je založni poverilac mogao da ubire plodove založene stvari na ime kamata. U slučaju da dužnik zakasni sa vraćanjem duga, založni je poverilac počev od I v.p.n.e. bio dužan da proda založenu stvar i da naplati tražbinu iz dobijene cene. Na osnovi konstitucije cara Gordijana III iz 239. godine založnom poveriocu je dopušteno da zadrži založenu stvar, čak i u slučaju kada bi založni dužnik izmirio dug čijem je osiguranju služila zaloga ako je taj isti dužnik imao prema poveriocu druge neizmirene novčane obaveze koje nisu bile osigurane zalogom (tzv. pignus Gordianum; retentio Gordiana). Hypotheca a) Pojam i nastanak hipoteke Hypotheca_(pactum_hypothecae) je oblik založnog prava koji se zasniva na neformalnom sporazumu između hipotekarnog poverioca i hipotekarnog dužnika da određena stvar, koja ostaje u državini_hipotekarnog dužnika, treba da služi osiguranju tražbine. Tek ako bi hipotekarni dužnik zakasnio s ispunjenjem glavne obaveze, hipotekarni poverilac je imao pravo da zahteva državinu založene stvari da bi je prodao i naplatio potraživanje iz dobijene cene. Taj oblik založnog prava razvio se u vezi sa zakupom poljoprivrednog zemljišta. Vlasnici zemljišta — zakupodavci zahtevali su od zakupca određenu zalogu na ime osiguranja isplate zakupnine ili vraćanja kredita koje su zakupci uzimali od zemljoposednika radi nabavke osnovnog poljoprivrednog oruđa. Početkom Principata pretor je hipotekarnom poveriocu dopustio interdictum adipiscendae possessionis, tj. interdikt za pribavljanje državine, nazvan interdictum Salvianum. Kako je taj interdikt bio upravljen samo protiv zakupca — kolona, hipotekarni poverilac time još nije dobio založno pravo kao stvarno pravo koje bi delovalo erga omnes. Tek kada je pretor odobrio actio in rem, nazvanu actio Serviana kojom je hipotekarni poverilac mogao da traži državinu založenih stvari od bilo kog trećeg lica, ugovorno založno pravo dobilo je značaj stvarnog prava koje deluje prema svakome (erga omnes). Vremenom je hipoteka postala opšte sredstvo za zalaganje stvari svih vrsta, naročito zemljišta. Uporedo s time, proširen je i obim primene Servijanske tužbe, nazvane kasnije actio quasi Serviana, odnosno actio pigneraticia in rem ili actio hypothecaria. Ta tužba proširena je i na pignus. b) Vrste hipoteke Pored ugovornih hipoteka koje su nastajale neformalnim sporazumom (pactum hypothecae) stranaka, postojale su zakonske ili legalne hipoteke koje su ustanovljavane ipso iure. Zakonske hipoteke koje su uvedene običajnim putem nazivaju se prećutne zakonske hipoteke (pignus tacitum), među koje se ubrajaju založno pravo zakupodavca na stvarima zakupca poljoprivrednih imanja, kao i založno pravo zakupodavca stana na zakupčeve stvari unesene u stan. Takve hipoteke nazivaju se izričite zakonske hipoteke. Najpoznatije su: hipoteka države na imovini dužnika javnih poreza; hipoteka štićenika na imovini tutora i staraoca; hipoteka žene na muževljevoj imovini radi povraćaja miraza; hipoteka investitora na predmetu investicija. Te su hipoteke privilegovane generalne hipoteke jer su imale prednost pred ranijim založnim pravima. Postojale su tzv. generalne ili opšte hipoteke, koje su za predmet imale cele imovinske mase, npr. celokupnu imovinu određene osobe. Hipoteke koje su za predmet imale tačno određeni deo imovine ili određenu stvar, nazivale su se specijalne ili posebne hipoteke. €) Kumulacija hipoteka Sklapanjem hipotekarnog pakta založena stvar nije prelazila u državinu hipotekarnog poverioca, što je stvaralo mogućnost ponovnog zalaganja iste stvari kod drugih poverioca. Odnos između više hipotekarnih poverioca razrešavan je po načelu prior tempore potior iure (raniji po vremenu, jači u pravu), što znači da je jače pravo onog hipotekarnog poverioca koje je ranije ustanovljeno. Što je hipotekarni poverilac viši po rangu, za razliku od hipotekarnog poverioca nižeg po rangu, čije je založno pravo novijeg datuma. Prednosti hipotekarnog poverilaca višeg po rangu bile su sledeće: hipotekarni poverilac niži po rangu bio je izložen založnoj tužbi (actio hypothecaria) hipotekarnog poverioca višeg po rangu; založna tužba 61 poverioca nižeg po rangu delovala je samo protiv trećih osoba, ali ne i protiv poverioca višeg po rangu jer je taj mogao suprotstaviti prigovor jačeg prava. Načelo prior tempore potior iure narušeno je uvođenjem tzv. privilegiranih generalnih hipoteka. Tu se radilo uglavnom o zakonskim hipotekama koje su imale prvenstvo bez obzira na vreme kada su ustanovljene. Postanak i prestanak založnog prava Založno pravo bilo je moguće ustanoviti voljom stranaka, testamentom, odlukom suda i zakonom. Kao akcesorno pravo, založno je pravo prestajalo ispunjenjem, odnosno prestankom obaveze čijem je namirenju služilo. Prestajalo je i prodajom založene stvari; konfuzijom (ako založni poverilac postane vlasnik založene stvari), odricanjem hipotekamih poverilaca; propašću založenog predmeta; zbog dugotrajnog nevršenja ili zastarelosti (longi temporis praescriptio). 62 Razliku između contractus bilaterales aequales i contractus bilaterales inaequales rimsko je pravo izražavalo putem tužbi. Za zaštitu potpuno dvostrano obavezujućih kontrakata bile su predviđene dve odvojene tužbe za uzajamna potraživanja (npr. kod kupoprodaje actio empti — actio venditi; kod zakupa actio locati — actio conducti), a za zaštitu nepotpuno dvostrano obavezujućih kontrakata bile su predviđene tužbe directa i contraria. Actio directa služila je za zaštitu glavnog potraživanja, a actio contraria za zaštitu eventualnog protivpotraživanja druge strane (npr. kod ugovora o ostavi actio depositi directa — actio depositi contraria; kod posluge actio commodati directa — actio commodati contraria). 2. Negotia inter vivos i negotia mortis causa (pravni poslovi među živima i pravni poslovi za slučaj smrti). Pravni poslovi među živima (negotia inter vivos) su poslovi čije dejstvo nastupa za života strana ili strana koje su ga preduzele. Pravni poslovi za slučaj smrti (zegotia mortis causa) su poslovi čiji učinak nastupa tek nakon smrti lica koja ga je sačinilo (npr. testament). 3. Negotia onerosa i negotia lucrativa (naplatni i besplatni pravni poslovi). Naplatni pravni poslovi (nzegotia onerosa) su oni kod kojih se za činidbu traži ekvivalentna protivčinidba (npr. kupoprodaja, zakup, zamena). Besplatni pravni poslovi (negotia lucrativa) su oni kod kojih se za činidbu ne traži i ne daje protivčinidba (npr. poklon). 4 Kauzalni i apstraktni pravni poslovi. Kauzalni pravni poslovi su oni kod kojih je causa (pravni i društveni cilj koji strane žele da postignu pravnim poslom) neposredno vidljiva iz samog posla (npr. kupoprodaja, zakup, zajam, posluga). Apstraktni pravni poslovi su oni kod kojih kauza nije vidljiva iz samog posla (npr. kod stipulacije dužnik se obavezuje izgovaranjem svečanih reči, ali iz same forme nije vidljivo u koju svrhu). 5. Formalni i neformalni pravni poslovi. Formalni pravni poslovi su poslovi koji moraju da budu zaključeni u tačno određenoj formi. Neformalni pravni poslovi su poslovi koji mogu da budu sklopljeni u bilo kojoj formi koju strane izaberu. Dakle, i neformalni pravni poslovi imaju formu, ali je njen izbor prepušten volji strana. Sadržaj pravnog posla Bitni, prirodni i slučajni sastojci pravnog posla Postoje tri vrste elemenata ili sastojaka koji čine sadržinu pravnog posla. To su: 1. bitni sastojci pravnog posla (essentialia negotii); 2. prirodni sastojci pravnog posla (naturalia negotii); 3. slučajni sastojci pravnog posla (accidentalia negotii). Bitni sastojci pravnog posla (essentialia negotii) su sastojci koje strane moraju da ugovore da bi uopšte nastao određeni tip pravnog posla. Budući da se radi o konstitutivnim elementima pravnog posla, određeni su strogom normom. Prirodni sastojci pravnog posla (naturalia negotii) su takvi sastojci koji su u pravnom poslu sadržani po samoj prirodi pravnog posla. Ti elementi uključeni su u redovni sadržaj određenog tipa pravnog posla po propisima pravnog poretka. Zbog toga te odredbe važe i u slučajevima kada strane o njima nisu ništa ugovorile. One se podrazumevaju jer proizilaze iz same prirode određenog tipa pravnog posla. Najpoznatiji prirodni sastojak kupoprodajnog ugovora je odgovornost prodavca za pravne i materijalne nedostatke stvari. Slučajni (uzgredni, samovoljni) sastojci pravnog posla (accidentalia negotii) postoje samo ako ih strane izričito ugovore. Nikada se ne podrazumevaju u pravnom poslu. Putem tih elemenata strane svojom voljom i sporazumom modifikuju redovni sadržaj pravnog posla prilagođavajući ga konkretnim prilikama i potrebama. Npr. prodavacc i kupac mogu ugovoriti da će kupoprodajni ugovor biti raskinut ako kupac u određenom roku ne isplati cenu (tzv. lex commissoria), ili da će ugovor biti raskinut ako prodavacc u određenom roku nađe boljeg kupca (tzv. in diem addictio) i slično. Tipični i najčešći slučajni sastojci pravnih poslova su: uslov (condicio), rok (dies) i nalog (modus). 65 Uslov (condicio) Uslov (condicio) je buduća i objektivno neizvesna okolnost od koje po volji strana zavisi dejstvo pravnog posla. To je slučajna odredba pravnog posla za čije nastupanje ili nenastupanje strane vezuju početak ili prestanak dejstva pravnog posla. Uslovljavanje pravnih poslova omogućeno je u rimskom pravu tek sa pojavom ugovora bonae fidei. Ugovaranje uslova i roka u poslovima starog rimskog prava, tzv. actus legitimi (npr. mancipatio, in iure cessio, acceptillatio) nije bilo dozvoljeno. 1. Pravi uslovi S obzirom da uslovi mogu na različite načine da utiču na dejstvo pravnog posla, pravi uslovi mogu da se podele na nekoliko grupa. Suspenzivni (odložni) i rezolutivni (raskidni) uslovi Ta podela je izvršena s obzirom na činjenicu da li je ispunjenje uslova početak ili prestanak dejstva pravnog posla. Suspenzivni ili odložni je onaj uslov od čijeg ispunjenja zavisi početak dejstva pravnog posla. Suspenzivni uslov odlaže dejstvo pravnog posla do nastupanja ili nenastupanja buduće neizvesne okolnosti. Ako se uslov ispuni, nastaje dejstvo pravnog posla. Ako se uslov ne ispuni, tj, ako se izjalovi, do predviđenog dejstva posla neće doći. Rimsko pravo detaljno je razradilo samo suspenzivne uslove. Rezolutivni ili raskidni uslov je onaj čijim ispunjenjem prestaje dejstvo pravnog posla. Kod rezolutivnog uslovljavanja pravni posao proizvodi dejstvo već od momenta zaključenja, ali će posao biti raskinut ako se ispuni uslovljena okolnost. Dakle, ako se ispuni raskidni uslov, dejstvo pravnog posla prestaje, a ako se izjalovi, dejstvo pravnog posla ostaje trajno. Pozitivni i negativni uslovi Pozitivni ili afirmativni uslov je onaj uslov koji traži da se nešto dogodi. Kod pozitivnog uslova početak ili prestanak dejstva pravnog posla zavise od nastupanja budućeg neizvesnog događaja. Ispunjenjem uslovljene okolnosti menja se dosadašnje stanje (npr. ako brod dođe iz Azije). Negativni uslov je onaj koji traži da se nešto ne dogodi, tj. da se ne menja dosadašnje stanje. Kod negativnog uslova učinak pravnog posla vezan je za nenastupanje budućeg neizvesnog događaja. Negativni uslov je ispunjen kada je sigurno da se uslovljena okolnost neće dogoditi. Potestativni, kazualni i m: ti uslovi Potestativni uslov je onaj čije nastupanje ili nenastupanje zavisi isključivo od volje ovlašćenog lica. Kazualni ili slučajni uslov (casus — slučaj) je onaj kod kojeg nastupanje ili nenastupanje buduće neizvesne okolnosti zavisi od prirodnih događaja ili od radnji ljudi koji nisu zainteresovani za određen pravni posao. Ispunjenje kazualnog uslova leži van volje ovlašćenog lica. Mešoviti uslov je onaj uslov čije ispunjenje zavisi od volje ovlašćenog lica i od dejstva prirodnih događaja ili radnji trećeg lica. 2. Dejstvo pravnog posla pod pravim uslovom Kod uslovljenog pravnog posla treba razlikovati vreme dok još nije sigurno hoće li se desiti uslovljena okolnost (condicio pendet) i vreme kada se uslov ispunio (condicio existit), odnosno izjalovio (condicio deficit). condicio pendet Vreme pendencije započinje sklapanjem pravnog posla i traje do ispunjenja, odnosno izjalovljenja uslova. To je period kada se još ne zna hoće li nastupiti uslovljena okolnost, zbog čega se kaže da uslov visi (condicio pendet). Pravni posao sklopljen pod suspenzivnim uslovom je nastao i postoji, ali ne proizvodi pravno dejstvo, što znači da nije došlo ni do kakve promene u postojećim pravnim odnosima. Za razliku od suspenzivno uslovljenog pravnog posla, pravni posao sklopljen pod rezolutivnim uslovom proizvodio je pravno dejstvo za vreme pendencije. Prava i obaveze stranaka nastajale su odmah po zaključenju pravnog posla i trajale su do ispunjenja uslova. To znači da je uslovno ovlašćeni već zaključenjem pravnog posla postao poverilac (ili je postao vlasnik ako se radilo o prenosu svojine), a uslovno opterećeni dužnik. Ono što je primljeno ili dato za vreme pendencije ostaje punovažno. condicio existit 66 Stanje pendencije završava ispunjenjem ili izjalovljavanjem uslovljene okolnosti. Pozitivni uslov je ispunjen ako se dogodila okolnost čije je nastupanje bilo predviđeno kao uslov (condicio existit). Negativni uslov je ispunjen ako je sigurno da se neće dogoditi okolnost čije je nenastupanje stavljeno kao uslov (condicio existit). Rimsko je pravo poznavalo fikciju ispunjenja uslova, prema kojoj se uslov smatrao ispunjenim, iako nije ispunjen, ako je ispunjenje uslovljene okolnosti onemogućio uslovno opterećeni. Justinijanovo je pravo razradilo i češće primenjivalo ideju retroaktivnosti, ali do opšte primene načela retroaktivnosti ipak nije došlo. condicio deficit Pozitivni ili afirmativni uslov se izjalovio ako događaj, koji je bio predviđen kao uslov, nije nastupio i sigurno je da neće nastupiti. Negativni uslov izjalovio se ako je nastupio događaj koji je bio postavljen kao uslov. 3. Nepravi uslovi Nužni ili sigurni uslov (condicio necessaria) je takva okolnost kojoj nedostaje jedna od bitnih pretpostavki, a to je neizvesnost. Uslovljena okolnost je buduća, ali je sigumo da će nastupiti (npr. ako Ticije umre; ako osvane sutrašnji dan). Takav pravni posao je valjan i smatra se bezuslovnim. Nepravi uslov (condicio in praesens vel in praeteritum collata) je takav uslov kod kojeg se uslovljena okolnost već dogodila ili se događa, bez obzira da li je to strankama bilo poznato (npr. ako je Ticije bio konzul). Takav posao smatra se bezuslovnim. Nemogući uslov (condicio impossibilis) postoji u slučaju kada su strane početak ili prestanak dejstva pravnog posla vezale za okolnost koja nije moguća bilo fizički bilo pravno (npr. ako prstom dodirneš nebo; ako kupiš Jupiterov hram). Nemoralni uslov (condicio turpis) je uslov koji je protivan društvenom moralu. Na pravne poslove je delovao jednako kao i nemogući uslov. Nedopušteni ili protivpravni uslov (condicio illicita; condicio contra legem) je uslov koji je protivan pravnim propisima. Ima jednak učinak kao nemogući i nemoralni uslov. Pravni uslov (condicio iuris) postoji u slučaju kada je kao uslov postavljena okolnost koja je već predviđena pravnim propisom, zbog čega je strane ne moraju posebno ugovarati (npr. ako naslednik nadživi ostavioca). Perpleksni ili isključujući uslov je uslov koji je protivurečan sa suštinom pravnog posla. Ima za posledicu ništavost pravnih poslova inter vivos i mortis causa. Rok (dies) je budući izvestan događaj od čijeg nastupanja po volji strana zavisi prestanak dejstva pravnog posla. Početni rok (dies a quo; ex die) je sporedna stranačka odredba kojom se početak dejstva pravnog posla vezuje za nastup određenog vremena. Završni rok (dies ad quem; ad diem) je sporedna stranačka odredba kojom je određivano vreme prestanka dejstva pravnog posla. Istekom završnog roka pravni posao prestaje da deluje. Prosti rokovi su oni kod kojih je sigurno da će i kada će nastupiti ugovoreno vreme. To su: dies certus an certus quando, za koji je sigurno da će se dogoditi i kada (npr. 2.2.2017.) i dies certus an incertus quando, za koji se zna da će sigumo nastupiti, ali se ne zna kada (npr. na dan smrti određene osobe). Složeni rokovi su oni kod kojih nije sigurno hoće li ugovoreno vreme uopšte nastupiti. Oni u sebi sadrže elemenat neizvesnosti zbog čega se nazivaju rokovi — uslovi, i na pravni posao deluju kao uslovi u skladu sa načelom dies incertus pro condicione habetur. To su: dies incertus an certus quando, kod kojeg nije sigurno hoće li se dogoditi, ali se zna kada bi se trebalo dogoditi (npr. na 66. rođendan određene osobe) i dies incertus an incertus quando kod kojeg se ne zna ni hoće li nastupiti ni kada će nastupiti (npr. kada brod dođe iz Azije; kada diplomiraš). Veoma je važno tačno odrediti trajanje ugovorenog roka jer rokovi često dovode do sticanja, promene ili gubitka prava. U tu svrhu služila su dva načina računanja: computatio civilis i computatio naturalis. Kod computatio civilis u obzir su uzimani isključivo dani kao celina, a računali su se od ponoći do ponoći 67 Nesklad između volje i izjave volje U skladu s načelom bonae fidei ugovori zaključeni pod prinudom, kao i ugovori kod kojih strane nisu bile svesne o čemu se zaista radi, smatrani su nevažećim. Svestan nesklad postoji kod mentalne rezervacije (reservatio mentalis) i simulacije (simulatio), a nesvestan kod zablude (error). Pod pojmom mana volje obuhvaćeni su i prevara (dolus) i sila i strah (vis ac metus) kod kojih je volja formirana na pogrešan način zbog nedopuštenih uticaja. Svestan nesklad između volje i izjave volje Mentalna rezervacija (reservatio_mentalis) ili izjava volje sa skrivenim zadržavanjem postoji u slučaju kada strana izjavljuje nešto, što zaista neće, a to prikrivanje ne saopšti saugovaraču Simulacija (simulatio) je prividno sklapanje pravnih poslova. Strane se dogovore da će samo prividno sklopiti neki pravni posao, koji uistinu ne žele kako bi dovele u zabludu treća lica. Simulacija može biti apsolutna i relativna. Apsolutna simulacija postoji kada strane prividno ili fiktivno sklope pravni posao kako bi prevarile treća lica, a zaista nisu želele da zaključe nikakav posao (npr. dužnik prividno prodaje stvari prijatelju kako bi obmanuo poverioce). Relativna simulacija postoji kada strane prividno sklope jedan ugovor, a stvarno su želele da zaključe drugi. Prividnim pravnim poslom prikriva se neki drugi posao. Kod relativne simulacije radi se o dva posla: simulovani i disimulovani. Simulovani posao je prividno sklopljeni posao koji strane ne žele. Disimulovani posao (negotium dissimulatum) je drugi, prikriveni posao koji odgovara pravoj volji strana. Nesvestan nesklad između volje i izjave volje Nesvestan nesklad između izjavljene i prave volje može da postoji, a da strana toga uopšte ne bude svesna. U tom slučaju radi se o zabludi (error). Zabluda (error) je po Svaka zabluda nije pravno relevantna. Da bi dovela do nevažnosti pravnog posla zabluda mora biti neskrivljena, bitna i mora da se odnosi na nepoznavanje činjenica. Za pravne poslove zaključene u zabludii važilo je pravilo da je volja osobe u zabludi ništava (nulla voluntas errantis). Zabluda je neskrivljena ili podnošljiva (error iustus ili error tolerabilis) ako se ne može pripisati krajnjoj nemarnosti lica koje se nalazilo u zabludi. Zabluda mora biti bitna (error essentialis) da bi dovela do nevažnosti pravnog posla Kao slučajevi bitne zablude smatrani su: error in negotio, error in corpore, error in persona i error in substantia. Error in negotio je zabluda o suštini i sadržini pravnog posla. Do takve zablude dolazi kada strane ne predviđaju u potpunosti sve elemente ugovora, tako da dođe samo do prividne saglasnosti (npr. jedna strana misli na zajam, a druga na poklon). U tom slučaju pravni posao nije nastao. Error in corpore je zabluda o predmetu pravnog posla. Do te zablude dolazi kada strane prilikom zaključenja ugovora nisu mislile na isti predmet (npr. jedna strana je mislila na roba Stiha, a druga na Pamfila). Error in persona je zabluda o osobi saugovarača ili njegovim bitnim osobinama. Ta zabluda je dovodila do ništavosti pravnog posla samo ako je individualnost određene osobe bila od naročite važnosti za pravni posao. U takvim slučajevima radi se o ugovorima intuitu personae. Error in substantia je zabluda o materiji od koje je napravljen predmet (npr. prsten za koji kupac misli da je od zlata, samo je pozlaćen). Zabluda je morala da bude otklonjena da bi dovela do ništavosti pravnog posla. Otklonjiva je bila samo zabluda koja se odnosila na činjenice koje su bile važne za zaključivanje ugovora (error facti) u skladu s načelom da nepoznavanje činjenica ne škodi (error facti non nocet). Error in motivo ili zabluda u motivu postoji kada je pogrešna predstava navela stranu na sklapanje pravnog posla. Kod te zablude volja se slaže s izjavljenom, ali je sama volja izazvana pogrešnim motivom. Prevara (dolus ili dolus malus) je namerno dovođenje ili održavanje saugovarača u zabludu kako bi se od njega izvukla protivpravna korist. Prevara nije uticala na važnost pravnih poslova po civilnom 70 pravu. Tek je pretorsko pravo predvidelo pravna sredstva za zaštitu prevarene osobe: actio doli, tužbu kojom je prevareni dobijao naknadu štete i exceptio doli, prigovor protiv tužbe iz pravnog posla sklopljenog pod uticajem prevare. Sila i strah (vis ac metus) postoji u slučaju kada jedna strana izvršavanjem akta nasilja (vis) nad drugom stranom ili pretnjom da će joj učiniti neko zlo prinudi drugu stranu na sklapanje za nju nepovoljnog pravnog posla. Vis absoluta postoji kod primene radnji fizičke prinude, a vis compulsiva u primeni radnji psihičke prinude. Rimski pravnici bavili su se samo posledicama psihičke prinude. Dolus i vis ac metus su delikti honorarnog prava. Nevažnost pravnih poslova Ništavi pravni posao (negotium nullum) ne proizvodi pravno dejstvo, te se smatra da nije nikada zaključen. To znači da ništavost deluje uvek unazad (ex tunc), tj. od časa zaključenja pravnog posla. Ništav pravni posao sadrži takve mane o kojima sud mora da vodi računa po službenoj dužnosti (npr. strane nisu imale pravnu ili poslovnu sposobnost; nije poštovana propisana forma. Pravni posao koji je zahvaćen ništavošću nije bilo potrebno uvek u potpunosti poništavati. Trebalo je ispuniti one delove pravnog posla koji nisu bili pogođeni ništavošću i koji su mogli samostalno da postoje, u skladu sa načelom da ništavo ne poništava valjano, odnosno, da se korisno štetnim ne kvari (utile per inutile non vitiatur). U tom slučaju radi se o delimičnoj ništavosti (npr. nije trebalo u celosti poništiti testament koja je sadržavao nemogući ili nemoralni uslov, nego samo njegove delove pogođene ništavošću). Ništavost je mogla biti početna i naknadna. Kod početne ništavosti pravni posao je već u momentu zaključenja imao nedostatke koji su onemogućili njegovu valjanost. Kod naknadne ništavosti pravni posao, koji je u momentu zaključenja bio važeći, postaje naknadno ništav. Blaži oblik nevažnosti pravnih poslova je rušljivost ili oborivost. Rušljivi pravni posao izaziva pravno dejstvo sve dok zainteresovana strana ili treće lice koje je tim poslom pogođeno ne zatraži njegovo poništenje (npr. lice koje je ugovor zaključilo u zabludii, pod uticajem prevare ili straha; maloletno lice, a od postklasičnog prava i prodavace koji je pretrpeo laesio enormis, tj. oštećen preko polovine vrednosti stvari). Na taj oblik nevažnosti sud ne pazi po službenoj dužnosti. Ukidanje rušljivog posla deluje samo za ubuduće (ex nunc). Konvalidacija i konverzija Nevažeći pravni posao po rimskom pravu nije mogao naknadno osnažiti (konvalidirati). Važilo je pravilo da ono što je u početku nevažeće, ne može vremenom postati važeće (Quod initio vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere). Konvalidacija (convalidatio) je naknadno osnaženje nevažećeg pravnog posla. Pravni posao zaključen za vreme maloletstva mogao je konvalidovati ako bi ga bivši maloletnik odobrio nakon sticanja punoletstva; zabrana davanje poklona između bračnih paitnera mogla su konvalidovati ako ih poklonodavac ne bi opozvao do smrti. U Justinijanovom pravu mogao je konvalidovati svaki ništavi posao putem naknadnog odobrenja, osim u slučaju nepoštovanja predviđenog oblika. U nekim slučajevima strane su mogle putem konverzije“! da ostvare ciljeve koje su htele da postignu ništavim poslom. Bitno je da nevažeći posao sadrži sve pretpostavke za drugi posao kojim strane mogu da postignu određeno dejstvo. Konverzija (conversio) je pretvaranje ništavog pravnog posla u neki drugi pravno važeći posao ako u ništavom poslu postoje pretpostavke za drugi posao kojim će strane ostvariti ciljeve koje su htele prvobitnim (ništavim) poslom. “ Krampe, Ch., Die Konversion des Rechtsgeschćifts, Frankfurt a. M., 1980. 71 Zastupanje u pravnim poslovima Zastupanje“ je sklapanje pravnog posla za drugoga. Zastupnik je lice koje vlastitom izjavom volje sklapa pravni posao za drugoga. Zastupanje može biti neposredno i posredno. Neposredni zastupnik sklapa pravni posao sopstvenom izjavom volje u ime i za račun zastupanog. Dejstvo pravnog posla sklopljenog preko zastupnika nastaje neposredno za zastupanog (gospodara posla). To znači da zastupano lice neposredno stiče prava i preuzima obaveze kao da je ona sama sklopila taj posao. Posredni zastupnik sklapa pravni posao u svoje ime, ali za račun zastupanog. Posledice tako zaključenog pravnog posla nastupaju za zastupnika jer on stiče prava i preuzima obaveze prema trećem licu (sukontrahentu) koja ne mora ni da zna da je pravni posao sklopljen za račun zastupanog. Kod zastupanja postoje dva odnosa: jedan je između zastupnika i zastupanog, a drugi je odnos između zastupnika i sukontrahenta (trećeg lica). Unutrašnji (interni) odnos između zastupnika i zastupanog može da bude regulisan na osnovu ugovora o nalogu (mandatum, kojim se zastupnik — mandatar obavezuje da izvrši neki posao za račun zastupanog, tj. nalogodavca - mandanta), poslovodstva bez naloga (u slučaju kada zastupnik preuzme poslove zastupanja po sopstvenoj volji i bez prethodnog sporazuma sa zastupanim, zbog čega su njihovi odnosi regulisani na osnovu kvazikontrakta - negotiorum gestio), tutorstva i starateljstva. Zastupanje može biti nužno (zakonsko) i dobrovoljno (ugovomo). Kod zakonskog zastupanja pravni poredak daje ovlašćenje za zastupanje druge osobe. U tim slučajevima radi se o tutorstvu i starateljstvu. Kod ugovornog zastupanja zastupnikovo ovlašćenje zasniva se na ugovoru o nalogu (zandatum) ili na poslovodstvu bez naloga (negotiorum gestio). Ukoliko je dobrovoljni zastupnik preuzeo poslove bez punomoćja, takvi poslovi mogu proizvesti dejstvo za zastupanog ako ih on naknadno odobri, u skladu sa načelom ratihabitio mandato comparatur (odobrenje se izjednačava s mandatom). Punomoćje je nalogodavčeva izjava, upućena trećim licima, kojom se daje ovlašćenje punomoćniku da sklapa pravne poslove u ime i za račun punomoćnika. Rimsko pravo nije poznavalo neposredno zastupanje za vreme svoje čitave pravne istorije. Veliki uticaj na rimsko shvatanje zastupanja imala je i sama struktura rimskog društva. Pater familias mogao se pri sklapanju svojih poslova služiti kućnom decom i robovima. Međutim, ta lica nisu bila zastupnici u pravom smislu nego su samo smatrane produženom rukom porodičnog starešine. Podčinjeni i robovi mogli su svojim poslovima samo da poprave ekonomski i pravni položaj imaoca vlasti, ali ga nisu mogli obavezivati. Zato je pretorsko pravo u određenim slučajevima dopustilo trećem sukontrahentu, koji bi sklopio pravni posao s podčinjenim ili robom, tužbe protiv imaoca vlasti (actiones adiecticiae qualitatis). Justinijanovo je pravo ostalo na načelnom stanovištu da je neposredno zastupanje nemoguće. Naknada štete (reparatio damni; interesse) Odgovornost za neispunjenje činidbe razvijala se postepno, počev od starog prava u kojem je povreda ugovorne obaveze kažnjavana kao delikt, da bi se došlo do ugovorne odgovornosti s naknadom štete. Teorija o naknadi štete kao samostalnom predmetu obaveze razvila se tek u Justinijanovom pravu. Uzrokovanje štete dovodi do nastanka obligacionopravnog odnosa naknade štete. U tom obligacionom odnosu jedna strana (dužnik — štetnik) obavezna je da drugoj strani (poveriocu — oštećenome) naknadi prouzrokovanu štetu, a druga strana je ovlašćena da zahteva takvu naknadu. Naknada štete je posledica obaveza koja zamenjuje izostalu činidbu. Svrha naknade štete je da se oštećeno lice stavi u takvo imovinsko stanje u kojem bi se nalazio da nije bilo štetne radnje. Da bi došlo do odgovornosti za štetu, tj. za odštetni zahtev, moraju da se ispune određene pretpostavke. Pretpostavke odgovornosti za štetu su: šteta, proivpravnost štetne radnje, uzročna veza i krivica. “? Claus, A., Gewillkiirte Stellvertretung im Romischen Privatrecht, Berlin, 1973; Aubert, J.-J., Business Managers in Ancient Rome, Leiden/New York/Kdln, 1994; Schafer, Ch., Spitzenmanagement in Republik und Kaiserzeit, St. Katharinen, 1998. 72 Ugovora kazna (penal)“ jedno je od sredstava koje mogu da ugovore poverilac i dužnik radi pojačanja sigurnosti ispunjenja dužnikove obaveze. Ugovaranjem ugovorne kazne poverilac se oslobađa tereta dokazivanja nastanka i veličine pretrpljene štete jer ugovorna kazna predstavlja unapred utvrđeni iznos naknade štete. Jemstvo Jemstvo je ugovor kojim se treće lice — jemac, obavezuje prema poveriocu da će ispuniti ovu obavezu ako to dužnik ne u: Osnovne karakteristike jemstva su akcesornost, supsidijarnost i pravo na regres. Akcesornost jemstva znači da ugovor o jemstvu nema samostalno pravno postojanje, nego zavisi od postojanja i valjanosti obaveze čijem osiguranju služi. Jemčeva obaveza je sporedna, zavisna ili akcesorna jer deli sudbinu obaveze glavnog dužnika Supsidijarnost jemstva znači da poverilac može da zahteva ispunjenje obaveze od jemca, tek onda kada sudskim putem ne uspe da namiri tražbinu od glavnog dužnika. U suprotnom, jemac je bio ovlašćen da upotrebi beneficium excussionis sive ordinis, kojim je mogao da odbije ispunjenje obaveze poveriocu. Pravo na regres je pravo jemca koji je isplatio poverioca, da zahteva od glavnog dužnika naknadu onoga što je isplatio, a u slučaju ako ima više jemaca, da zahteva od ostalih da mu svaki naknadi deo za koji ga tereti. Sponsio je najstariji oblik jemstva dostupan samo rimskim građanima. Fideipromissio je drugi oblik jemstva kojim su se mogli služiti i peregrini. Sponsio i fideipromissio služili su samo za osiguranje obaveza iz stipulacije. Da bi se mogle osigurati i različite druge obaveze, uveden je i treći oblik jemstva — fideiussio. Fideiussio je oblik jemstva kojim su se mogli služiti i Rimljani i peregrini. Obaveza fidejusora prelazila je na njegove naslednike i nije bila vremenski ograničena. Samo je taj oblik jemstva prešao u Justinijanovo pravo. Svi oblici jemstva obuhvaćeni su terminom adpromissio, a jemstveni dužnik nazivao se adpromissor. Tek je Justinijanovo pravo uvelo načelo supsidijamosti jemstva i dopustilo jemcu beneficium excussionis sive ordinis. Justinijanovo pravo dopustilo je jemcu koji je platio dug beneficium cedendarum actionum, tj. pravo da zahteva od poverioca ustupanje poveriočeve tražbine i tužbe protiv glavnog dužnika. Kapara (arrha) Kapara _(arrha) je određena imovinska korist koju jedna strana daje drugoj u trenutku sklapanja ugovora i koja služi kao znak da je ugovor zaključen i kao sigurnost da će ugovorna obaveza biti ispunjena. Kapara je u klasičnom pravu služila samo kao spoljni vidljivi znak da je ugovor zaključen (arrha confirmatoria). U Justinijanovom pravu strane su mogle da ugovore kaparu sa značajem odustajanja (arrha poenitentialis), što znači da je strana mogla slobodno odustati od ugovora ako bi prepustila predatu kaparu, ili ako bi vratila primljenu kaparu (u dvostrukom ili višestrukom iznosu). Kapara je mogla da ima i funkciju ugovorne kazne (arrha poenalis) kojom se osigurava izvršenje već sklopljenog ugovora (arrha pacto perfecto data) i u tom slučaju strana koja ne bi izvršila ugovor gubila bi predatu kaparu, odnosno vraćala dvostruku primljenu kaparu kao naknađu štete. Zakašnjenje (mora) Zakašnjenje dužnika (mora debitoris, mora solvendi) postoji kada dužnik u vreme dospelosti_ne ispuni obavezu svojom krivicom. Justinijanovo pravo razradilo je pretpostavke dužnikove odgovornosti. Tražbina je morala biti punovažna, utuživa i dospela. Po rimskom pravu dužnik je morao biti kriv za zakašnjenje i poverilac ga je morao opomenuti (interpellatio) na plaćanje posle dospelosti. Dužnikovo zakašnjenje izaziva značajne pravne posledice koje se sastoje u pooštrenju dužnikove odgovornosti i u obavezi na naknadu štete. “ Knittel, R., Stipulatio poenae, Koln, 1976. 75 Dužnikovo zakašnjenje prestaje (purgatio morae) ako dužnik ponudi valjano ispunjenje činidbe. mora __accipiendi idbu koju je dužnik ponudio. Ne traži se poveriočeva krivica za odbijanje činidbe. nastupa_kada _poverilac bez Glavne posledice poveriočevog zakašnjenja ogledaju se u smanjenju dužnikove odgovornosti i obavezi na naknadu troškova dužniku. Poveriočevo zakašnjenje prestaje (purgatio morae) kada izjavi da je spreman da primi dugovanu činidbu. Složene obligacije Ako na svakoj strani obligacionog odnosa postoji samo po jedan subjekt, onda se radi o dvostranoj ili jednostranoj obligaciji. Moguće je da na dužničkoj, odnosno poverilačkoj strani, ili na obe strane, bude više subjekata (dužnika, odnosno poverilaca) zbog čega nastaje složena obligacija. Ako ispunjenje činidbe može da se rastavi na delove, a da se pri tome ne promeni suština i ne umanji vrednost celokupne činidbe, radi se o deljivoj činidbi, odnosno deljivoj obligaciji (obligatio divisibilis). Kod složenih obligacija tada, po pravilu, nastaje deljiva obligacija. Ako ispunjenje činidbe ne može da se rastavi na više alikvotnih delova, a da se pri tome ne promeni suština i ne umanji vrednost celokupne činidbe, radi se o nedeljivoj činidbi, odnosno nedeljivoj obligaciji (obligatio indivisibilis). U tom slučaju dolazi, u pravilu, do solidarnih obligacija. a) Deljive obligacije Deljiva obligacija postoji ako na dužničkoj, odnosno poverilačkoj strani ima više subjekata, a činidba je deljiva, tako da svaki poverilac ima ovlašćenje da traži, odnosno svaki od sadužnika je obavezan da ispuni samo jedan deo celokupne činidbe (pars virilis). Budući da se radi o više samostalnih obaveza, sudbina jedne od njih ne utiče na sudbinu ostalih. Poverilac koji naplati svoj deo potraživanja, zadržava taj iznos za sebe i ne tiče ga se hoće li ostali sapoverioci moći da naplate svoja potraživanja. Dužnik koji plati svoj deo duga, oslobađa se potpuno obaveze, bez obzira jesu li drugi sađužnici isplatili svoje delove. Ako poverilac oprosti dug jednom od sađužnika, to ne utiče na visinu duga ostalih. b) Solidarne obligacije Ako na dužničkoj, odnosno poverilačkoj strani ima više subjekata, a činidba je nedeljiva, nastaje solidarna obligacija. Predmet tih obaveza su činidbe koje su glasile na nedeljive stvari (npr. dva dužnika obavežu se da predaju roba, živu životinju, umetničku sliku), kao i činidbe čiji je sadržaj facere (npr. izrada slike). Solidarnost može da nastupi i kod deljivih činidaba, ali samo ako je izričito ugovorena. Solidare obligacije nastajale su po pravilu ugovorom i tada se nazivaju korealne solidarne obligacije jer su nastajale putem stipulacije zaključene između više subjekata na dužničkoj (conreus — dužnik u stipulaciji) ili poverilačkoj, ili na obema stranama. Solidarnost može da bude pasivna i aktivna. Pasivna_solidarnost postoji kada na dužničkoj strani ima više subjekata, tako da je svaki od sađužnika obavezan da isplati poveriocu ceo iznos duga (in solidum), a poverilac je ovlašćen da zahteva od svakog od dužnika isplatu celokupnog iznosa (solidum). Aktivna solidarnost postoji kada na poverilačkoj strani ima više subjekata, tako da je svaki od sapoverilaca ovlašćen da zahteva od dužnika izvršenje celokupne činidbe. Ta solidarnost naziva se elektivna solidarnost (od eligere — izabrati) jer poverilac može da izabere od kojeg će od više sađužnika zahtevati ispunjenje celokupne činidbe, odnosno, dužnik može da odredi kojem će poveriocu isplatiti dug, sve dok neki od poverioca ne zatraži namirenje. Postojale su i kumulativne ili neprave solidarne obligacije koje su nastajale činjenjem delikata koji su vređali lična ili idealna dobra rimskih građana. Ti delikti povlačili su penalne tužbe (actiones poenales), čiji je cilj kažnjavanje počinioca. Zbog toga, u slučaju kada je delikt izvršilo više lica, svaki od saizvršitelja bio je obavezan da plati ceo iznos kazne (poena privata), a isplata jednog od dužnika nije oslobađala ostale, kao što ni naplatom kazne od strane jednog poverioca (kod delikata kod kojih je bio povređen pravno zaštićeni interes više lica) nisu prestajala potraživanja ostalih. U takvim slučajevima dolazilo je do kumulativne solidarnosti. 76 Adstipulatio Adstipulatio_je dodatna stipulacija kojom je dužnik obećavao da će obligaciju iz glavne stipulacije da izvrši trećem licu (adstipulatoru) ako glavni poverilac umre ili bude odsutan. Sklapana je u svrhe zastupanja, kako bi se osigurao prenos tražbine na naslednika ili ugovoranja u korist naslednika. Adstipulatorova prava su akcesorna jer nije mogao da zahteva naplatu ako bi se glavna tražbina ugasila na bilo koji način. Dejstvo obligacija prema trećim licima Obligacija (obligatio) u rimskom pravu je shvatana kao odnos strogo lične prirode (intuitu personae) zbog čega niko treći ko nije učestvovao u zaključenju obligacionog odnosa nije mogao steći ni prava ni obaveze iz njega. Takav stav najbolje prikazuju tekstovi rimskih pravnika u kojima se kaže da se ništa ne može steći od slobodnog lica koje nije podčinjeno našoj vlasti: per extraneam (liberam) personam nobis adquiri non posse (G.2.95; 1.2.9.5), te da niko nije ovlašćen za drugoga zaključuje obligacije: alteri stipulari nemo potest (Ulpianus, D. 45.1.38.17). Ugovori u korist i ugovori na teret trećih lica Ugovor u korist trećega (pactum in favorem tertii)“ postoji kada se jedno lice (obećalac, promitent) obaveže drugom licu (stipulator, stipulant, promisar) da će ispuniti određenu činidbu u korist trećega (korisnik, beneficijar, destinatar) koji nije učestvovao u zaključenju ugovora. Postklasično i Justinijanovo pravo priznavali su valjanost ugovora u korist trećega uvek kada je poverilac — stipulant imao imovinski interes za ispunjenje obaveze trećem licu. Ugovori na teret trećih osoba postoje kada jedno lice obeća drugom da će joj neko treće lice nešto dati ili učiniti. Ti ugovori nisu proizvodili pravno dejstvo. Justinijan je dopustio jedan izuzetak, a to je ugovor na teret naslednika. Promena subjekata u obligacionim odnosima lus civile nije dozvoljavalo promenu subjekata u obligacionom odnosu zbog strogo ličnog karaktera obligacija. Vremenom su ipak pronađena pravna sredstva kojima je postignuta promena subjekata u obligaciji. Strane koje su želele da izvrše prenos tražbine, odnosno dugovanja koristile su se u starije vreme novacijom i mogućnošću zastupanja u sporu, da bi se došlo do posebnih instituta kojima je vršena promena ličnosti poverioca (cessio), odnosno dužnika (expromissio). Cessio renosi svoju otuđivu tražbinu na drugoga (cesionara). Tek je u klasičnom pravu omogućeno ugovorom odrediti novog poverioca, s tim što je cedent morao da obavesti dužnika o promeni. Posle tog obaveštavanja (denuntiatio; notificatio) ustupljeni dužnik (debitor cessus) nije više mogao da izvrši plaćanje duga cedentu, niti ga je on mogao više tužiti. Cesionar je sticao tražbinu u istom obimu i s istim sporednim pravima (zalogom, jemstvom) koja su pripadala cedentu. Ustupljeni dužnik nije smeo cesijom biti stavljen u gori položaj prema novom poveriocu zbog čega je mogao protiv cesionara da upotrebi sve prigovore koje je mogao da upotrebi protiv cedenta (izuzev prigovora strogo lične prirode), npr. prigovor zastarelosti ili prigovor ništavosti pravnog posla iz koga proizilazi tražbina. Cedent je odgovarao cesionaru za dolus (i culpa lata) ako se pravni razlog cesije sastojao u poklonu. Ako se radilo o kupoprodaji tražbine, cedent je odgovarao za istinitost tražbine (nomen verum esse), tj. da tražbina zaista postoji, a nije morao da jemči (nomen bonum esse), za njenu naplativost ili likvidnost. “4 Wesenberg, G., Vertrćige zugunsten Dritter, Weimar, 1949; Bayer, W., Der vertrag zugunsten Dritter, Tubingen, 1995. 77 Novatio Novatio_je ugovor između poverioca i dužnika kojim se postojeća obligacija gasi i zamenuje novom, koja sadrži neki novi element (aliquid novi). Sklapanjem novacijskog ugovora stara obligacija se gasi zajedno sa svim sporednim pravima (realnim i personalnim sredstvima osiguranja, kamatama). Novacija je uvek vršena u formi stipulacije (novacijska stipulacija). Pretpostavke za novaciju su: novi element (aliquid novi), forma i volja strana (animus novandi). Nova obligacija mora da se razlikuje od stare promenom subjekata, promenjenim osnovom ili nekim drugim novim važnim elementom. Najčešća novina sastojala se u promeni subjekata obligacionog odnosa i tada se radi o novatio inter novas personas ili novatio qualificata. Novacija između istih subjekata (novatio inter easdem personas ili novatio simplex) višena je promenom sadržaja (npr. dodavanjem novog roka, mesta ili uslova plaćanja, jemstva, zaloge, itd.) ili promenom pravnog osnova (npr. dug iz delikta ili ugovora bonae fidei pretvoren je u dug iz stipulacije, što je za poverioca povoljnije). Sve do Justinijanovog prava stara i nova obligacija morale su da imaju isti predmet (idem debitum). Justinijanovo pravo proširilo je mogućnost novacije tako što je dopustilo promenu predmeta obligacije. Osim toga predvidelo je da je za novaciju potrebna i izričita izjavljena volja subjekata (animus novandi ili voluntas novationis) kako bi se izbeglo dvoumljenje o pitanju jesu li strane zaista htele da se proizvede dejstvo novacije. Confusio Obligacija se gasi sjedinjenjem (confusio) ako se tražbina i dug steknu u istoj osobi. Do sjedinjenja dolazi univerzalnom sukcesijom (nasleđivanjem, adrogacijom, sklapanjem manus-braka). Naknadna nemogućnost ispunjenja Obligacije koje glase na individualno određene stvari (species) gase se ako dužnikova stvar propadne usled slučaja (casus) po načelu species perit ei cui debetur (species propada onome kome se duguje). Ako je species propala dužnikovom krivicom, ili je dužnik u zakašnjenju, primarna dužnikova obligacija zamenjuje se obligacijom na naknadu štete. Smrt Ugovorne obligacije se, u načelu, ne gase smrću, nego prelaze na naslednike. Ugovorne obligacije su imovinske prirode zbog čega se ne gase smrću. Smrću se gase samo ugovorne obligacije intuitu personae, tj. one obligacije koje su zaključene zbog individualnih karakteristika saugovarača (obligacije iz ugovora o ortakluku, iz ugovora o nalogu, iz ugovora o delu: npr. obaveza slikara na izradu portreta, obaveza pevača i sl.). Deliktne obligacije na pasivnoj strani (tj. na strani dužnika — delinkventa) i dalje su ostale nenasledive, tj. gasile su se delinkventovom smrću, s tim što su se protiv naslednika mogle dopustiti tužbe za povratak eventualnog obogaćenja. Capitis deminutio Svaka promena ili gubitak statusa (capitis deminutio) povlačila je odgovarajuću promenu ili gubitak pravne i poslovne sposobnosti. Po rimskom shvatanju ugovorne obligacije vezane su za pravnu sposobnost, a deliktni dugovi za fizičko lice. Zbog toga su se ugovorne obligacije gasile zajedno s gašenjem pravne sposobnosti, a deliktne_obligacije počinilac je nosio sa sobom sve dok je živ, bez obzira na eventualne promene statusa. Lice koja bi pretrpelo capitis deminutio maxima (izgubila slobodu) ili capitis deminutio media (izgubila rimsko pravo građanstva) nije više moglo da naplati svoje tražbine, niti su je mogli tužiti njegovi poverioci. Capitis deminutio minima (gubitak statusa u porodici) takođe je dovodila do prestanka ugovornih obligacija, ali je pretor u tom slučaju dopuštao restitutio in integrum i fikcijske actiones utiles i tako omogućavao poveriocima da se naplate iz dužnikove imovine koja je sada pripadala onome u čiju je korist nastupila capitis deminutio (mužu pri zaključenju braka s manusom; usvojiocu kod adrogacije). 80 Pactum de non petendo (oproštaj duga) Pactum de non petendo_je neformalni sporazum kojim se poverilac odricao prava da zahteva od dužnika vraćanje duga. Ako je obligacija proizilazila iz pravnog posla bonae fidei, taj je sporazum delovao ipso iure, što znači da ga je sudija uzimao u obzir po službenoj dužnosti (pacta conventa inesse bonae fidei iudiciis). Neformalni sporazum o oproštaju duga mogao se odnositi samo na određenog dužnika (pactum de non petendo in personam), ili na sve učesnike u obligacionom odnosu, kao što su solidarni dužnici, jemci, naslednici (pactum de non petendo in rem). Compensatio (kompenzacija) Compensatio_ je način prestanka obligacije međusobnim obračunavanjem tražbina koje postoje između dva lica.“ Kompenzacija može biti potpuna ako tražbina i protivtražbina glase na isti iznos, ili delimičan, kada se manji dug ugasi i za toliko umanji veći dug, tako da se strani s većim potraživanjem plaća samo razlika. Justinijanovo pravo postavilo je određena pravila za kompenzaciju. Tražbine su morale biti uzajamne, dospele, istovrsne i utužive. Kompenzacija je mogla biti izvršena samo između stranaka koje su uzajamno poverilac i dužnik. Tražbine moraju biti dospele. Nisu se mogle kompenzovati utužene dospele obligacije sa nedospelim protivpotraživanjem. Tražbine koje se međusobno obračunavaju moraju biti istovrsne. To znači da oba potraživanja moraju da glase na stvari istog roda i kvaliteta (npr. može se kompenzovati novac za novac; žito za žito; vino za vino). Tražbine moraju biti utužive, jasne i lako odredive, tako da se mogu ostvariti sudskim putem i da ih sudija može utvrditi bez dugotrajnog dokazivanja. Nije dozvoljena kompenzacije spornog potraživanja, tj. potraživanja povodom kojeg teče pamica (res litigiosa) s nespornim protivpotraživanjem, niti uslovna obligacija s bezuslovnom. Kada su bile ispunjene navedene pretpostavke, dolazilo je do gašenja tražbine i protivtražbine ipso iure. “5 Npr. osoba A duguje osobi B iz kupoprodaje, a osoba B osobi A iz zajma; njihove međusobne tražbine se obračunaju i tako prestanu. 81 Treće poglavlje OBLIGACIJE IZ KONTRAKTA (OBLIGATIONES EX CONTRACTU) Pojam i klasifikacija kontrakata Kontrakt je obligacioni_ugovor_iz koje; obligacija. Termin contractus rimski pravnici su ograničavali na oblast obligacionog prava označavajući njime obligacioni ugovor (za razliku od stvarnopravnih, porodičnopravnih, naslednopravnih, međunarodnih itd. ugovora) utuživ po civilnom pravu. Ugovori koji nisu bili utuživi po civilnom pravu označavani su terminima pactum, pactio (ex nudo pacto obligatio non nascitur: iz golog sporazuma ne nastaje obligacija). Kontrakt je postajao samo ako je saglasnost volja izražena u određenoj formi i ako je postojala unapred predviđena tužba za zaštitu ugovornog odnosa. Vremenom su zahtevi vezani za formu napuštani, tako da se u postklasičnom i Justinijanovom pravu termin kontrakt približava današnjem shvatanju ugovora. Najvažnija klasifikacija kontrakata izvršena je s obzirom na način zaključenja upravo zbog velikog značaja forme u rimskom pravu. Verbalni kontrakti Verbalni kontrakti nastajali su izgovaranjem predviđenih svečanih reči. Najvažniji verbalni kontrakt bila je stipulacija (stipulatio) koja je imala široku primenu tokom čitave rimske pravne istorije. Ostali verbalni kontrakti bili su manje značajni: vadiatura i praediatura bili su najstariji formalistički verbalni kontrakti o jemstvu; dotis dictio je ugovor o mirazu zaključivan svečanom izjavom datom buđućem mužu; iusiurandum liberti je svečano obećanje oslobođenog roba da će za svog patrona besplatno da radi određeni broj dana ili da će mu vršiti druge činidbe i davanja. Smatra se da je u verbalne kontrakte spadao i nexum. Nexum je kontrakt o zajmu zaključivan u formi per aes et libram uz izgovaranje svečanih reči. Stipulatio Stipulacija (stipulatio)“* je jednostrano obavezujući formalni apstraktni kontrakt stricti iuris koji je zaključivan svečanim srednim saglasnim odgovorom budućeg dužnika (promissor). Prvobitni oblik stipulacije zvao se sponsio po glagolu spondere koji su strane morale upotrebiti. Dužnikova obligacija nastajala je izgovaranjem predviđenih reči. Zato je stipulacija bila apstraktni pravni posao. Počev od razdoblja klasičnog prava sve češće se događalo da dužnik ne priznaje ono što je obećao. Zato se uz stipulaciju počeo da sastavlja pisani dokument (cautio ili instrumentum stipulationis) kao dokaz da su izvršene sve usmene formalnosti. Od razdoblja Dominata usmena forma nije ni izgovarana, a pisani dokument postao je srž posla. Tako je stipulacija od verbalnog postala literalni kontrakt. Justinijanovo pravo propisalo je da poverilac uvek mora da dokaže postojanje pravnog osnova ako je želeo da dobije ono što je dužnik obećao. Tako je stipulacija od apstraktnog postala kauzalan pravni posao. “Voci, P., La dottrina romana del contratto, Milano, 1946; Klami, H. T., Studies on the roman law of contract, Helsinki, 2000. “5 Riccobono, S., Stipulation and the theory of contract, Amsterdam, 1957; Pastori, F. Appunti in tema di sponsio e stipulatio, Milano, 1961; Simon, D., Studien zur Praxis der Stipulationsklausel, Munchen, 1964; Wolf, J. G., Causa stipulationis, Kčin, 1970; Dobbertin, M., Zur Auslegung der Stipulation im klassischen r&mischen Recht, Zurich, 1987. 82 Posluga (crommodatum) Posluga (commodatum)" je realni nepotpuno dvostrano obavezujući kontrakt bonae fidei koji se zaključuje tako što jedna strana (poslugodavac — komodant) predaje drugoj strani (poslugoprimac — komodatar) nepotrošnu stvar na besplatnu upotrebu, čime nastaje poslugoprimčeva obaveza da vrati istu stvar nakon određenog vremena ili dogovorene upotrebe. Osnovni cilj (causa) posluge je da omogući poslugoprimcu besplatnu upotrebu stvari. predmet posluge Predmet posluge su nepotrošne stvari (res non consumptibiles). Poslugoprimac mora da vrati istu stvar (in specie) koju je dobio na besplatnu upotrebu. Izuzetno se mogu predati potrošne stvari, ali ne u svrhu njihove uobičajene upotrebe, nego samo radi pokazivanja (ad pompam vel ostentationem ili dicis gratia; npr. preda se i vrati određena novčanica samo da bi se pokazala drugima; boca vina ili torta stave se u izlog i onda vrate poslugodavcu). Poslugoprimac na primljenoj stvari stiče samo detenciju. karakteristike posluge Posluga (commodatum) je kontrakt bonae fidei. Međusobne obaveze strana usaglašavaju se prema načelu savesnosti, poštenja i poverenja. To je nepotpuno dvostrano obavezujući kontrakt. Zaključenjem ugovora uvek nastaje poslugoprimčeva obaveza da vrati primljenu stvar, a izuzetno, u nekim situacijama, može da nastane i poslugoprimčeva obaveza na naknadu iznenadnih troškova ili štete. Posluga je uvek besplatna. prava i obaveze stranaka Poslugoprimac sme da upotrebljava stvar na uobičajeni način ili u skladu s ugovorom; u suprotnom, čini furtum usus (krađu upotrebe), što povlači deliktnu odgovornost. Budući da je ugovor isljučivo u njegovom interesu, odgovara za omnis culpa, kao i za čuvanje stvari (custodia), ali ne i za višu silu (vis maior). Dužan je da snosi redovne troškove oko održavanja stvari. Posle isteka ugovorenog roka ili nakon završene mora da vrati istu stvar zajedno sa svim plodovima koji nisu bili predmet upotrebe. Njegova obaveza je da naknadi štetu do koje na stvari dođe zbog prekoračenja ugovorene ili uobičajene upotrebe. Poslugoprimac je obavezan da snosi vanredne troškove (npr. lečenje obolelog roba ili životinje; zamena dotrajalih delova stvari). Mora naknaditi štetu koju poslugodavac pretrpi usled njegove štetne radnje (npr. namerno pozajmi bolesnog konja da bi se zarazile i poslugoprimčeve životinje). Ostava (depositum) Ostava (depositum)* je realni nepotpuno dvostrano obavezujući kontrakt bonae fidei kojim jedna strana — deponent predaje pokretnu stvar drugoj strani — depozitaru na besplatno čuvanje, čime nastaje depozitareva obaveza da stvar čuva i po isteku roka ili na deponentov zahtev vrati. predmet ostave Predmet ostave su pokretne stvari. Za čuvanje nepokretnosti i dalje je trebalo sklopiti fiduciju. Deponent ne mora da bude vlasnik stvari koju je ostavio na čuvanje. Depozitar na poverenoj stvari stiče detenciju. Depositum je ugovor bonae fidei, zasnovan na odnosu prijateljstva, poštenja i poverenja. Nastao je kao institut ius gentiuma, iz kojeg je kasnije preuzet u civilno pravo. Depositum je nepotpuno dvostrano obavezujući ugovor (contractus bilateralis inaequalis). Zaključenjem ostave uvek nastaje depozitareva obaveza da stvar čuva i na deponentov zahtev vrati. U nekim situacijama može da nastane i deponentova obaveza na naknadu eventualnih troškova ili štete, ali to nije uvek slučaj. rav: baveze stranaka Depozitar ima obavezu da čuva stvar i da je vrati po isteku roka ili na deponentov zahtev. Prema utilitetnom načelu odgovara samo za dolus i culpa lata (jer iz ugovora nema koristi). Ne sme da se koristiti poverenom stvari, inače odgovara za krađu upotrebe (furtum usus). *? Zamnini, P., Spunti critici per una storia del commodatum, Milano, 1983; Pastori, F., ]/ commodato in diritto romano, Bologna, 1995. 93 Longo, C., Corso di diritto romanolll deposito, Milano, 1946; Gandolfi, G., // deposito nella problematica della giurisprudenza romana, Milano, 1971; Litewski, W., Studien zur Verwahrung im romischen Recht, Krakow, 1978. 85 Deponent ima pravo da zahteva od depozitara vraćanje stvari. Ukoliko je depozitar imao troškove oko čuvanja stvari, ili mu je stvar nanela štetu, deponent ih je morao nadoknaditi. Deponent odgovara za svaku krivicu (omnis culpa) jer je ugovor u njegovom interesu. zaštita Kao contractus bilateralis inaequalis, depositum je zaštićen s actio depositi directa i contraria. Deponent može da podigne actio depositi directa ako depozitar ne vrati stvar, ili je dolozno ošteti ili uništi. Presuda po toj tužbi dovodila je do infamije jer se smatralo da je depozitar izneverio odnos prijateljstva i poverenja. Svoje eventualne tražbine prema deponentu depozitar je mogao da ostvari s actio depositi contraria. Depozitar nije imao pravo na državinsku zaštitu jer je na poverenoj stvari sticao samo detenciju. posebni oblici ostave Depositum miserabile ili necessarium je ostava koja se zaključuje u posebno teškim okolnostima (ratne prilike; politički progoni; elementarne nepogode). To je ostava u nuždi jer je deponent prinuđen da ostavi stvari na čuvanje, bez mogućnosti izbora poverljivog lica. Ako bi depozitar odbio da vrati poverene stvari, bio bi osuđen na dvostruki iznos (in duplum). Depositum irregulare (nepravilna depozit) postoji kada je predmet ugovora o ostavi novac ili druge zamenljive stvari (npr. novac se daje bankaru na čuvanje; žito vlasniku skladišta). U tom je slučaju depozitar postaje vlasnik poverenih stvari i sme da ih potroši. Depositum in sequestrem (sequestratio) ili sudski depozit je ostava kod koje se stvar, oko koje se vodi svojinski spor, poverava trećem licu — sekvestru (sequester) do okončanja parnice. Sekvestar je obavezan da preda stvar pobedniku u sporu, na šta se može prinuditi putem actio depositi sequestaria. Predmet tog ugovora mogle su biti i pokretne i nepokretne stvari. Budući da se još uvek nije znalo kome pripada svojina na stvari, sekvestar je, za razliku od običnog depozitara, uživao državinsku zaštitu kako stvar ne bi u potpunosti bila bez pravne zaštite. Ugovor o zalozi (pignus, contractus pigneraticius) Ugovor o zalozi (pignus, contractus_pigneraticius)“* je realni nepotpuno dvostrano obavezujući kontrakt bonae fidei koji nastaje tako što založni dužnik (zalogodavac) predaje u državinu založnom poveriocu (zalogoprimcu) pokretnu ili nepokretnu stvar radi osiguranja isplate duga, a zalogoprimac se obavezuje da istu stvar vrati kada mu dug bude namiren. Zaključenjem ugovora o ručnoj zalozi nastaje i stvarnopravni odnos (o kojem je bilo reči u okviru stvarnog prava) i obligacionopravni odnos. U stvarnopravnom pogledu založni poverilac (zalogoprimac) stiče stvarno pravo nazvano ručna zaloga (pignus), koje se sastoji u ovlašćenju da drži založenu stvar (ius possidendi) i da je proda ako mu dužnik ne vrati dug (ius distrahendi). U stvarnopravnom odnosu poverilac je onaj kojem je stvar založena (založni poverilac - zalogoprimac), a dužnik je ona osoba koja je stvar predala u zalog (založni dužnik - zalogodavac). U obligacionopravnom pogledu poverilac je zalogodavac jer zaključenjem ugovora o zalogu nastaje njegovo pravo da zahteva nazad stvar kada vrati dug, a dužnik je zalogoprimac jer je obavezan da vrati založenu stvar kada dug bude isplaćen. Predajom stvari u zalogu nastaje, dakle, i obligacionopravni odnos koji deluje samo između stranaka. predmet pignusa Predmet pignusa mogu biti i pokretne i nepokretne stvari, tj. svaka stvar koja se može vratiti in specie. Zalogoprimac na založenoj stvari stiče detenciju koja je izjednačena s državinom kako bi imao interdiktnu zaštitu i ostala državinska prava. Držaocem se smatra i zalogodavac da bi mu, ukoliko nije bio kviritski vlasnik, tekao rok dospelosti putem koje će se steći kviritska svojina. Contractus pigneraticius je nepotpuno dvostrano obavezujući kontrakt (contractus bilateralis inaequalis), zasnovan na načelu dobre vere (bona fides). Zaključivanjem ugovora uvek nastaje obligacija zalogoprimca da vrati založenu stvar kada mu dug bude namiren, a eventualno može nastati i zalogodavčeva obaveza na naknadu štete i izdataka koje je pretrpeo zalogoprimac. ** Kaser, M., Studien zum romischen Pfandrecht, TR 44 (1976), 233; Isti, Besitzpfand und “besitzloses“*Pfand, SDHI 45 (1979), 29, Isti, Studien zum romischen Pfandrecht 11, TR 47 (1979), 229. 86 prava i obaveze strana Založni poverilac (zalogoprimac) kao dužnik u obligacionopravnom odnosu obavezan je da stvar čuva kao diligens pater familias, što znači da odgovara za svaku krivicu. Založni dužnik (zalogodavac) kao poverilac u obligacionopravnom odnosu ovlašćen je da zahteva vraćanje založene stvari, čim prestane založno pravo, odnosno višak od postignute cene (superfluum, hyperocha) ako je došlo do prodaje zaloge. Konsenzualni kontrakti Konsenzualni_kontrakti (consensus — saglasnost volja) nastaju prostom saglasnošću volja saugovarača o bitnim elementima kontrakta. Konsensualni kontrakti predstavljaju izuzetak (izuzetak od rimskog načela ex nudo pacto obligatio non nascitur (iz obične saglasnosti se ne rađa obligacija). Osnovni razlog zbog koga su priznati kao civilni kontrakti je taj što su kupoprodaja (emptio venditio), zakup (locatio conductio), ortakluk (societas) i mandat (mandatum) najvažniji ugovori pravnog i društvenog prometa, a sve razvijeniji promet i trgovina u periodu kasne Republike zahtevali su jednostavnost i efikasnost. Nastali su kao instituti ius gentiuma. Pravnu zaštitu dobili su najpre pred tribunalom peregrinskog pretora. Krajem perioda Republike preuzeti su u ius civile. Ispunjenje tih ugovora u početku se zasnivalo samo na poštenju i poverenju strana, zbog čega svi spadaju u žudicia bonae fidei. Svi su, izuzev mandata, potpuno dvostrano obavezujući kontrakti, kod kojih se jedna strana obavezuje drugoj na ispunjenje određene činidbe, a druga se strana obavezuje na ispunjenje protivčinidbe. Kupoprodaja (emptio venditio) Kupoprodaja (emptio venditio)* je konsensualni potpuno dvostrano obavezujući kontrakt bonae fidei kojim se jedna strana (prodavac, venditor) obavezuje da preda drugoj strani (kupac, emptor) mirno uživanje neke stvari, a druga strana se obavezuje da plati kupoprodajnu cenu. Kupoprodaja je sklopljena čim se strane saglase o bitnim elementima ugovora, a to su predmet i cena. predmet kupoprodaje Predmet kupoprodaje može biti svaka stvar koja je u pravnom prometu, materijalna ili nematerijalna (prava na tuđoj stvari, tražbine, pravo na nasledstvo). Pokretne stvari nazivaju se roba ili merx. Predmetom kupoprodaje mogle su da budu i stvari koje nisu bile u svojini prodavca u momentu zaključenja ugovora. Stvar nije morala da postoji u momentu zaključenja ugovora jer je moguća i prodaja budućih stvari, gde se razlikuju dva slučaja: emptio rei speratae i emptio spei. Emptio rei speratae (kupovina nadane stvari) je uslovna kupovina jer je kupac dužan da plati cenu samo ako stvari nastanu i u onoj količini u kojoj nastanu (npr. kupi se budući rod sa njive ili voćnjaka po unapred utvrđenoj ceni). Emptio spei (kupovin nade) je bezuslovna kupovina jer se kupac obavezuje da plati stvar po unapred utvrđenoj ceni bez obzira da li će stvar uopšte nastati ili će nastati u manjoj količini od očekivane (npr. kupovina budućeg ulova ribe: kupac mora da plati cenu i ako ništa ne bude ulovljeno). Kupac preuzima rizik za postanak stvari nadajući se da će stvar nastati u količini i kvalitetu većem od plaćene cene. Ugovori koji nose rizik nazivaju se aleatorni (alea — kocka). Cena (pretium Cena (pretium) je vrednost stvari izražena u novcu. Cena mora da bude izražena u novcu (zumerata pecunia) da bi se radilo o kupoprodaji jer davanje stvari za stvar predstavlja razmenu ili trampu (permutatio). Kupovina mora biti određena (pretium certum) ili odrediva po objektivnim kriterijumima tako da se o njenoj visini ne mora sklapati novi dogovor (npr. strane mogu da ugovore da će važiti cena koja bude na tržištu određenog dana za tu vrstu robe). Cena mora da bude ozbiljna (pretium verum), tj. ne sme biti fiktivna ili simulovana. 95 Arangio-Ruiz, V., La compravendita in diritto romano, Napoli, 1956; Daube, D. (izd.), Studies in the Roman Law of Sale in memory of Francis de Zulueta, Oxford, 1959; Peters, F., Die Rticktrittsvorbehalte des romischen Kaufrechts, Koln, 1973, Ernst, W., Das klassische romische Recht der Gefahrtragung beim Kauf: periculum est emptoris, Bonn, 1981; Isti, Rechtsmćingelhaftung, Tiibingen, 1994. 87 predmet zakupa Predmet zakupa su nepotrošne stvari, pokretne i nepokretne, kao i neka prava (ususfructus, superficies, emfiteuza). zakupnina Zakupnina je naknada kojom se zakupac obavezuje dati zakupodavcu za upotrebu i korišćenje stvari. Ukoliko naknada ne bi bila ugovorena, radilo bi se o posluzi. Conductor dobija stvar samo u detenciju, pa nema državinsku ni stvamopravnu zaštitu. Ako locator proda zakupljeni predmet, ugovor o zakupu je prestajao, što izražava srednjevekovno načelo emptio tollit locatum (kupovina poništava zakup). Ipak, ako se radilo o zakupu zemljišta, kolon je trebao ostati na zemljištu, što je propisano konstitucijom Aleksandra Severa iz 234. godine. Takođe je i zakupac stana bio zaštićen jer je locator, koji bi prodao zgradu, trebao da se pobrine da se stanaru osigura stanovanje, inače ga je mogao tužiti. karakteristike zakupa Locatio conductio rei je konsenzualni pravi dvostrano obavezujući (sinalagmatični) kontrakt bonae fidei. Zaključenjem ugovora istovremeno nastaju prava i obaveze za obe strane. Ugovor se najčešće zaključuje na određeno vreme, a ako rok nije ugovoren, svaka strana je ovlašćena da raskine ugovor kada želi, poštujući načelo bonae fidei, tj. pazeći da drugoj strani ne nanese štetu. Ako nakon isteka ugovorenog vremena strane ništa ne bi preduzele, smatralo se da je došlo do prećutnog produženja ugovora na isti rok (relocatio tacita). prava i obaveze strana Locator (zakupodavac) je obavezan da preda stvar u ispravnom stanju i da omogući zakupcu njeno korišćenje. Dužan je da održava stvar u upotrebljivom stanju i garantuje za pravne i materijalne nedostatke kako bi zakupac mogao da ostvari ciljeve zbog kojih je zaključio ugovor. Zakupodavac snosi nužne i korisne troškove i druge terete (javne poreze). Locator snosi rizik za slučajnu propast stvari (periculum est locatoris). Conductor (zakupac) je obavezan da plati ugovorenu zakupninu, odnosno (merces) i da vrati neoštećenu stvar po isteku predviđenog vremena. Zakupnina se po pravilu sastojala u novcu i morala je biti određena ili odrediva (certa) i istinita (vera). Zakupnik mora da upotrebljava stvar kao dobar domaćin (bonus pater familias) pa odgovara do visine culpa levis in abstracto. Nije dužan da snosi štetu do koje dođe usled redovne upotrebe stvari. Ima pravo da da stvar u podzakup (sublocatio). zaštita Za zaštitu prava ugovornih strana predviđene su actiones bonae fidei: actio locati za zaštitu prava zakupodavca (locator) i actio conducti za ostvarenje prava i zahteva zakupca (conductor). prestanak Locatio conductio rei prestaje istekom ugovorenog roka. Ako se strane nisu dogovorile o vremenu trajanja ugovora, mogle su ga raskinuti u bilo koje vreme poštujući načelo bonae fidei. Za zakup poljoprivrednog zemljišta podrazumevao se rok od pet godina. Locator je mogao da otkaže ugovor i pre isteka ugovorenog roka ako conductor ne plaća zakupninu, ne ponaša se kao bonus pater familias ili upotrebljava stvar suprotno ugovoru. Kontrakt je prestajao ako je stvar propala ili ako nije bila u skladu sa predmetom ugovora, i u slučaju ako je zakupodavac stvar otuđio ili mu je bila potrebna. Conductor je mogao da otkaže ugovor pre roka ako locator ne održava stvar u upotrebljivom stanju i ne osigurava njeno normalno korišćenje. Obe strane mogle su u toku prve godine da odustanu od ugovora bez obrazloženja i naknade (ius poenitendi). Locatio conductio operarum (ugovor o zakupu radne snage) Locatio_conductio_operarum_ (ugovor o zakupu radne snage) je konsenzualni sinalagmatički kontrakt kojim se jedna strana (zakupni radni locator) obavezuje da stavi na raspolaganje za određeno vreme svoju radnu snagu, a druga se strana (poslodavac — conductor) obavezuje da za to plati naknadu (mnerces). Bitni elementi ugovora su rad (operae) i naknada (znerces). predmet ugovora o zakupu radne snage 90 Predmet ugovora su operae (rad). Najčešće se radilo o ručnom rađu niže vrste koji su obično obavljali robovi (tzv. operae illiberales). Rad za koji je trebalo određeno znanje i obrazovanje obavljali su viši staleži (tzv. artes liberales). Taj rad nije bio predmet zakupa za novac jer se formalno davao besplatno u vidu posluge (mandatum). U stvari, lekari, pravnici, geometri, učitelji primali su velike počasti, tj. novac pod nazivom honoraria ili munera, koji su postali utuživi u ekstraordinarnom postupku. karakteristike ugovora Locatio conductio operarum je konsensualni sinalagatični kontrakt bonae fidei. To je oročeni posao jer se zakupac obavezivao da stavi svoju radnu snagu na raspolaganje za određeno vreme. Naknada se nije mogla ugovoriti za period kraći od jednog dana. prava i obaveze strana Zakupni radnik — /ocator (locira, plasira, nudi svoju radnu snagu) je u obavezi da stavi na raspolaganje poslodavcu svoju radnu snagu. Mora da radi savesno, u sskladu sa ugovorom i uputstvima poslodavca za ugovoreno vreme. Posao je morao da obavlja lično. Poslove je morao da obavlja s pažnjom dobrog domaćina, što znači da je za propuste odgovarao do visine culpa levis in abstracto. Bio je odgovoran i za svoju stručnu nesposobnost (imperitia). Nije imao pravo na naknadu za ono vreme u kojem je svojom krivicom ili zbog bolesti bio sprečen da radi. Poslodavac — conductor je obavezan da platiti zakupnom radniku naknadu (merces) koja je određivana u jednom iznosu za sve ugovoreno vreme, ili za svaku vremensku jedinicu (dnevno, nedeljno, mesečno). Naknada je isplaćivana unazad. Poslodavac je dužan da plati ugovorenu naknadu i za ono vreme u kojem zakupni radnik nije radio, ako je do nemogućnosti korišćenja zakupne radne snage došlo zbog poslodavčevog propusta ili iz drugih razloga (npr. vremenskih neprilika). Conductor je snosio rizik za obustavljanje posla usled slučaja. Za svoje obaveze prema zakupnom radniku odgovara do visine culpa levis in abstracto. Locatio conductio operis (ugovor o delu) Locatio_conductio operis (ugovor _o delu) je konsensualni sinalagmatični kontrakt kojim se jedna strana (izvođač — conductor) obavezuje da drugoj strani (naručiocu — locator) izvrši određeno delo, a taj se obavezuje da za to plati ugovorenu naknadu. Bitni elementi ugovora su delo (opus) i naknada (merces). predmet ugovora o delu Predmet ugovora o delu je izvršenje tačno određenog fizičkog posla (npr. sašiti odelo; očistiti odeću; prevesti robu iz jednog mesta u drugo; napraviti prsten). Za razliku od ugovora o zakupu radne snage, kod kojeg je suština ugovora u iznajmljivanju radne snage, za ovaj je ugovor bitan rezultat rada, tj. samo delo (opus). karakteristike ugovora o delu Locatio conductio operis je konsensualni sinalagmatični kontrakt bonae fidei. To je oročeni posao jer se delo trebalo izvršiti i predati u određenom roku. Ako rok nije ugovoren, delo je trebalo da se završi u razumnom roku koji je uobičajen za izvršavanje preduzetog posla. prava i obaveze strana Naručilac — locator (locira, predaje materijal potreban za izvršenje dela) je obavezan da preda materijal sa kojm se treba izvršiti određeni rad. Dužan je na vreme da preuzme izvršeno delo i pri primopredaji isplati naknadu (merces). Izvođač — conductor je obavezan da savesno izvrši preuzeti posao i preda delo naručiocu u ugovoreno vreme i na ugovorenom mestu. Ako se ne radi o strogo ličnoj činidbi (intuitu personae), može se prilikom izvršenja dela poslužiti radom svojih pomoćnika ili zamenika. Lex Rhodia de iactu Posebna pravila, predviđena u Rodoskom zakonom o havarijama (lex Rhodia de iactu), važila su u slučaju ako je predmet ugovora bio prevoz robe morem. Budući da rimsko pravo nije izgradilo poseban ugovor o pomorskom transportu, svi brodski ugovori i transportni ugovori u pomorstvu zaključivani su u formi locatio conductio. Lex Rhodia de iactu sadrži pravila o izbacivanju dela brodskog tereta u more kako bi se sačuvao preostali teret i sam brod. Ako je zbog vremenskih nepogoda ili napada gusara kapetan broda bio prinuđen da baci deo prevožene robe u more, tako nastalu štetu snosili su vlasnik broda i vlasnici spašenog tereta srazmerno njihovoj vrednosti. To je načelo opšte havarije, prihvaćeno iz pomorskih zakona ostrva Rodos.. 91 Kako je ugovor o prevozu zaključen kao kontrakt /ocatio conductio, vlasnici žrtvovanog tereta upućivani su na actio locati protiv kapetana broda, dok je kapetan broda mogao protiv vlasnika spašenog tereta da podigne actio conducti i da traži srazmerno namirenje štete. U tu svrhu zapovedniku broda dozvoljeno je pravo zadržavanja (retentio) robe. Ortakluk (societas) Ortakluk (socii) međusobno obavezuju zajedničkim sredstvima i radom za ostvarivanje imovinske dobiti. cilj, elementi i vrste ortakluka Osnovni cilj je udruživanje radi obavljanja određenih poslova kojima će se ostvariti imovinska korist. U tu svrhu ortaci (socii) stvaraju zajedničku imovinu u koju svaki od njih unosi svoj deo. Ulozi ne moraju biti jednaki po vrednosti. Mogu se sastojati u novcu, radu, pravima, svojini i korišćenju stvari (npr. poslovnom prostoru, alatu, materijalu). Tako stvorena imovina ne pripada društvu kao celini jer societas nije pravno lice, nego pojedinim članovima društva koji nad njim stiču suvlasništvo. karakteristike ugovora o ortakluku Ortakluk je konsenzualni sinalagmatični kontrakt bonae fidei. Ortakluk je ugovor intuitu personae jer se zasniva na posebnom odnosu poverenja. Budući da se radi o sinalagmatičnom kontraktu, među ortacima nužno nastaju uzajamna prava i obaveze. Na jednoj strani u ulozi poverilaca ili dužnika javlja se jedan član zajednice, a na drugoj svi ostali. Societas nije pravno lice jer nema svojstvo subjekta prava s posebnom imovinom različitom od imovine pojedinih članova. prava i obaveze strana Ortakluk je obligacioni ugovor. Osnovna obaveza svakog ortaka bila je da unese ugovoreni deo imovine u društvo i da učestvuje u deobi dobiti i gubitka zajednice. Deoba dobiti i gubitka određivana je ugovorom, a ako ništa nije ugovoreno, deli se na jednake delove bez obzira na visinu udela. Ugovor o ortakluku koji bi nekog ortaka isključio iz deobe dobiti, bio bi ništav jer bi se radilo o lavovskom ortakluku (societas leonina). Svaki ortak je imao pravo da učestvuje u vođenju poslova ortakluka. Pri tome bi nastupao kao posredni zastupnik ostalih članova. prestanak ortakluka Kao odnos intuitu personae societas prestaje smrću bilo kojeg člana ili usled capitis deminutio, jednostranim otkazom pojedinog člana (renuntiatio), dogovorom svih članova o prestanku (dissensus), kao otvaranjem stečaja nad imovinom nekog člana. Ako bi preostali članovi ostali u zajednici, smatralo se da je osnovan nov ortakluk. Ortakluk je prestajao je i postizanjem svrhe, protekom roka i propašću celokupne imovine. zaštita Za ostvarivanje uzajamnih zahteva i priznatih prava ortacima je stajala na raspolaganju actio pro socio. To je tužba bonae fidei pa je presuda zasnivana na načelima pravičnosti i poštenja. Presuda na osnovu actio pro socio povlačila je infamiju jer se smatralo da je izneveren poseban odnos prijateljstva i poverenja na kojem počiva societas. Sudija je mogao da osudi ortake na plaćanje u granicama stvarnih mogućnosti vodeći računa da im ostane minimum sredstava potrebnih za život (beneficium competentiae). Deoba zajedničke imovine, odnosno raskid ortakluka postizan je putem actio communi dividundo. Ugovor o nalogu (mandatum) Ugovor o nalogu (mandatum)"* je konsensualni nepotpuno dvostrano obavezujući kontrakt bonae fidei kojim jedna strana (nalogodavac, mandant) nalaže drugoj strani (nalogoprimcu, mandatar) da u svoje ime, a za račun mandanta obavi neki posao, a mandatar se obavezuje da to besplatno izvrši. "Guarino, A., La societđ in diritto romano, Napoli, 1988. 58 Arangio-Ruiz, V., // mandato in diritto romano, Napoli, 1949; Watson, A., Contract of mandate in Roman law, Oxford, 1961; Ndrr, D. (izd)/Nishimura, Sh. (izd.), Mandatum und Verwandtes, Berlin, 1993. n92 Pacta legitima Carevi su u svojim konstitucijama predvideli pravnu zaštitu putem actio ex lege za tri neformalna sporazuma. To su: compromissum, pollicitatio dotis i donatio. Compromissum_je sporazum kojim su se strane u sporu dogovarale da će rešenje spora poveriti građaninu kojeg same izaberu i s kojim će kasnije zaključiti receptum arbitrii. Pollicitatio dotis je neformalni pakt o obećanju miraza, utuživ kondikcijom ex lege. Pollicitatio donationis (donatio)“' je neformalno obećanje poklona. Poklon (donatio) je besplatna i dobrovoljna predaja imovinske koristi kojom se povećava poklonoprimčeva imovina, a umanjuje poklonodavčeva. Po klasičnom pravu poklon nije bilo poseban tip pravnog posla, nego je bilo samo causa poslova kojima se prenosila svojina: stipulacije, mancipacije, tradicije, ustupanja tražbine, oprost duga. Sve do perioda postklasičnog prava neformalni sporazum o poklonu kojim je poklonodavac obećavao da će deo svoje imovine cum animo donandi preneti na poklonoprimca, nije bio pravno zaštićen. Ako se htela osigurati pravna zaštita, taj sporazum je morao biti uobličen u neku od zaštićenih formi. U Justinijanovom pravu neformalni sporazum o poklonu priznat je kao pactum legitimum. Izjava volje o poklonu i o prihvatanju poklona dobilo je pravnu zaštitu i postalo izvor obligacija. Poklonoprimac je dobio pravo da zahteva izvršenje poklona od poklonodavca. 5! Radovčić, V., Pravna problematika i razvitak instituta darovanja, Zagreb/Čakovec, 1983. n95a Četvrto poglavlje OBAVEZE IZ KVAZIKONTRAKATA (OBLIGATIONES QUASI EX CONTRACTU) Kvazikontrakti su obligacioni odnosi, zaštićeni posebnom tužbom, koji su nastali iz dopuštenih radnji, bez prethodne saglasnosti volje strana. Budući da su nastali bez prethodne saglasnosti volja strana, ti obligacioni odnosi se ne mogu svrstati ni u kontrakte ni u pakte. Justinijanove Institucije (3,27) poznaju sledeće kvazikontrakte: poslovodstvo bez naloga (negotiorum gestio), sticanje bez pravnog osnova (condictio sine causa), slučajnu zajednicu (communio incidens), obaveze iz tutorstva (tutela) i obaveze naslednika prema legataru postavljenom per damnationem (legatum per damnationem). Poslovodstvo bez naloga (negotiorum gestio) Poslovodstvo_bez naloga (negotiorum_gestio)"_je obligacioni odnos koji nastaje tako što jedna strana (poslovođa bez naloga — negotiorum_gestor) obavlja fizičke ili pravne poslove druge strane gospodara posla — dominus negotii) bez prethodnog naloga i sporazuma. predmet poslovodstva bez naloga Predmet poslovodstva bez naloga može da bude obavljanje kako fizičkih (npr. skloni se komšijino seno sa livade da ne pokisne), tako i pravnih poslova (npr. sklopi se ugovor u korist gospodara posla), a izuzetno i upravljanje celokupnom imovinom. Bitno je da se radi o obavljanju tuđeg posla (negotium alienum), što je procenjivano po objektivnim kriterijumima, a od postklasičnog perioda traži se i subjektivna svest da se radi o tuđem poslu (animus aliena negotia gerendi). Budući da se radi o vanugovornom obligacionom odnosu, preuzeti posao ne sme da bude rezultat nekog prethodnog sporazuma strana jer bi se tada radilo o ugovoru o nalogu (znandatum). Obavljanje posla mora da bude korisno (utiliter) za gospodara posla. Korist se računa prema času kada je posao započet, što znači da se ne traži da i konačan rezultat bude uspešan (npr. poslovođa može tražiti naknadu troškova lečenja roba bez obzira što je taj umro). Pored objektivne koristi ponekad se uzima u obzir i subjektivno gledanje gospodara posla ako je poslovođa za njega znao ili morao znati (npr. poslovođa popravlja kuću koju je vlasnik napustio, što nije subjektivno korisno za gospodara posla). Ako bi dominus negotii odobrio posao koji je pruzeo negotiorum gestor, nastajalo je stanje slično mandatu (ratihabitio mandato comparatur). Poslovi koji su preduzeti do odobrenja, rešavani su tužbom iz poslovodstva (actio negotiorum gestorum), dok se na poslove preduzete nakon odobrenja mogla upotrebiti i actio mandati. Ako neko obavi tuđi posao uprkos izričitoj zabrani gospodara posla (negotiorum gestio prohibente domino; negotiorum gestio contra voluntatem domini), po Justinijanovom pravu nije imao pravo na naknadu troškova, izuzev u slučejevima kada se radilo o sahrani člana porodice odsutnog gospodara posla ili plaćanju tuđih javnih obaveza (npr. plaćanje poreza). prava i obaveze strana Poslovođa bez naloga (negotiorum gestor) obavezan je da započeti posao savesno i uredno završi. Po završetku posla morao je da položi račun gospodaru posla i preneti na njega sve što je stekao obavljajući tuđi posao (plodove, kamate). Ima pravo na naknađu nužnih i korisnih troškova, ali ne i luksuznih. Nema pravo da traži nagradu za izvršenu uslugu jer je negotiorum gestio besplatan pravni posao (negotium lucrativum Gospodar posla (dominus negotii) obavezan je da poslovođi bez naloga naknadi nužne i korisne troškove i osloboditi ga svih preuzetih obaveza. zaštita Prava i obaveze strana zaštićeni su s actio negotiorum gestorum. Dominus negotii je za ostvarenje svojih prava i zahteva prema poslovođi bez naloga imao na raspolaganju actio negotiorum gestorum directa, dok je negotiorum gestor mogao da ostvari svoje zahteve prema gospodaru posla putem actio negotiorum gestorum contraria. % Seiler, H. H., Der Tatbestand der negotiorum gestio, Kln, 1968, Finazzi, G., Ricerche in tema di Negotiorum gestio, Napoli, 1999; De Filippi, M., Ratihabitio, Bari, 2002. 96 Sticanje bez pravnog osnova (condictio sine causa) Sticanje bez pravnog osnova (condictio sine causa)“ postoji ako neko bez pravnog osnova (sine causa) stekne nešto iz imovine drugoga. Condictio_indebiti (vraćanje nedugovanog) postoji kada neko u isklučivoj zabludi isplati drugome sumu novca ili preda druge stvari, iako dug zaista ne postoji, ili ne postoji prema licu kojem je isplaćeno. Ako primalac zna da dug ne postoji, čini krađu (furtum), pa će biti tužen s condictio furtiva. Savesno plaćanje nedugovanog smatrano je poklonom. Condictio causa data causa non secuta ili condictio ob causam datorum (sticanje s obzirom na osnov koj se nije ostvario) postoji kada se traži povraćaj onoga što je neko dao u očekivanju nekog budućeg događaja koji je izostao (npr. dao se miraz, a do braka nije došlo; predana je stvar u zalog očekujući zajam, a do zajma nije došlo). Condictio ob causam finitam (sticanje na osnovu koji je kasnije otpao) može da se upotrebi u slučaju kada se traži povraćaj činidbe izvršene na osnovu valjanog pravog osnova koji je kasnije otpao (npr. povraćaj onoga što je poklonjeno ako je poklon poništen zbog nezahvalnosti; povraćaj unapred plaćene zakupnine ako je raskinut ugovor o zakupu; povraćaj predate kapare po prestanku ugovora o kupoprodaji). Condictio ob turpem vel iniustam causam (sticanje na nemoralnog ili zabranjenog osnova) ima za cilj vraćanje isplaćenog po nemoralnom (turpis causa) ili pravno zabranjenom osnovu (iniusta causa). Nemoralnost mora da postoji na strani primaoca, ali ne i onoga koji je isplatio (npr. deponent mora nešto da plati depozitaru da bi dobio svoje stvari nazad). Ako je posao obostrano nemoralan ili zabranjen, ne može se kondikcijom tražiti povraćaj datoga (npr. podmićivanje sudije; davanje u svrhu da se izvrši zločin ili bludna radnja). Condictio sine causa može da se upotrebi u različitim slučajevima bezrazložnog obogaćenja koja se nisu mogla svrstati ni u jednu od navedenih grupa (npr. povraćaj onoga što je dato na osnovu ništavog pravnog posla). Slučajna zajednica (communio incidens) Slučajna zajednica (communio incidens) je obligacioni odnos koji nastaje kada dva ili više lica bez svoje volje postanu suvlasnici neke stvari ili imovine. Do slučajne zajednice najčešće dolazi kada više lica zajedno naslede ostavioca; ili im zajednički bude poklonjena neka stvar; ili kada se stvari različitih vlasnika spoje i pomešaju (commixtio, confusio). Pored suvlasničkih odnosa koji su regulisani pravilima stvarnog prava, strane u slučajnoj zajednici nalaze se u obligacionom odnosu iz kojeg proizilaze različita prava i obaveze. Kako je ovaj obligacioni odnos nastao bez prethodnog sporazuma strana (bez ugovora), a iz dopuštene radnje, svrstan je u kvazikontrakte. Svaki suvlasnik imao je pravo da upotrebljava zajedničku stvar, pravo na srazmerni deo prihoda i srazmernu naknađu troškova. Ukoliko bi naneo štetu na zajedničkoj stvari, odgovarao je do visine culpa levis in concreto. Svaki slučajni zajedničar mogao je u bilo koje vreme da zahteva deobu zajedničke stvari. Obligacije iz tutorstva (tutela) Prestankom tutorstva nastaje obligacioni odnos između tutora i pupile koji je, budući da je nastao bez volje pupile i bez ugovora između tutora i pupile, svrstan u kvazikontrakte. Tutor ima obavezu da vrati štićeniku imovinu, i položi račun o upravljanju imovinom, da naknadi štetu do koje je došlo njegovom krivicom i prenese tražbine koje je za njega stekao. Pupila je obavezna da preuzeme na sebe obaveze proistekle iz tutorova poslovanja i da naknadi tutoru troškove koje je tutor imao upravljajući njenom imovinom. Taj obligacioni odnos zaštićen je s actio tutelae. Pupila je svoja potraživanja prema tutoru mogla ostvariti s actio tutelae directa, dok je tutor mogao podići actio tutelae contraria. Obligacije iz legata per damnationem (legatum per damnationem) Na osnovu legata per damnationem u momentu ostaviočeve smrti nastaje obligacioni odnos između naslednika i legatara. Naslednik ima obavezu da preda legiranu stvar legataru, što legatar može da zahteva s actio ex testamento. Budući da je taj obligacioni odnos nastao bez prethodne saglasnosti volja strana, svrstan je u kvazikontrakte. Sličan obligacioni odnos nastao je i na osnovu legata sinendi modo. € Niederlinder, H., Die Bereicherungshaftung im klassischen romischen Recht, Weimar, 1953; Kupisch, B., Ungerechtfertigte Bereicherung, Heidelberg, 1987. 97